evanđelje po dvanaestorici

Evanđelje po svetoj Dvanaestorici– Svedočanstvo istine ili obmana –

Delo priredio, predložak preveo, uvodne lekcije napisao i popratne priloge, registre i tabele sastavio: brat Vasa - Aurora Aurea


Aurora Aurea
auroraaurea@gmail.com


Uvodne naznake

Priređivač je nastojao dobar deo fonda latinskih, helenskih i hebrejskih termina, koji u našem žargonu nisu suviše kolokvijalno ustaljeni, u transkripciji da dâ ponajprije u skladu s njihovim klasičnim izgovorom i izvornim pisanjem, a tek onda i tradicionalističkim i populističkim.
Prevod 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' je uglavnom napravljen da bude doslovan (da se ništa ne oduzme niti doda), ali uz to je gledano da se postigne i zadrži i čitljivost teksta za čitaoca, odnosno omogući razumevanje smisla rečenog.
U kosim zagradama – / /, data su priređivačeva objašnjenja i dopune citata; u četverouglastim zagradama – [ ], data je rekonstrukcija oštećenog, nedostajućeg teksta u citiranom izvorniku; u oblim zagradama – ( ), u prevodu 'Evanđelja', data su pretpostavljena objašnjenja helenskog prevodioca, u uglastim zagradama – <>, date su očigledne rekonstrukcije sraćenica. – Reference za citate obeležavane su tako da rimski brojevi ukazuju na tomove, kodekse, pevanja, činove, knjige i odeljke, a arapski na kolumne, poglavlja, paragrafe i stihove.
U transkripciji helenskih termina davan je jedinstven akcenat, odnosno nije preciziran tip akcenta. Starohelenski termini su uglavnom transkribovani i davani prema betacističkom izgovoru. – Helenske reči su grafemski transkribovane, dok su hebrejske fonetski (u skladu s izgovorom) latinično transponovane.
Zbog obimnosti ove eksegetske studije, da bi čitalac lakše pratio prezentovana izlaganja, češće su davani neki referentno-hronološki podatki o pojedinim bogoslovima i literalnim delima.
Dobar deo patrističkih citata naveden je prema aktuelnim prevodima bogoslova-patrologa Atanasija Jevtića i publiciste Slobodana Prodića, negde uz neznatne jezičko-stilske adaptacije i korekcije. Što se tiče Biblije korišćeni su različiti prevodi, odnosno različita translaciona rešenja; od novozavetnih tekstova ponajprije prevod bogoslova Emilijana Čarnića, a od starozavetnih prevod 'Kršćanske sadašnjosti' uz ekavsko prezentaciono prilagođavanje teksta. Citati iz kumranskih svitaka i talmudskih traktata dati su uglavnom prema prevodima Eugena Verbera.
Ovaj projekt Priređivač posvećuje borbenom Poduhvatu za proboj Istine Novog, Hristovog Doba. Čitalac ga može uzeti kao polaznu eksegetsku vizuru priređivača, koja će, možda, u narednim izdanjima, uz Božiju okrepu i uz pomoć promišljenih kritičkih osvrta senzitivnog i pronicljivog čitalačkog auditorijuma, dobiti još ukazno kompaktniji, poučniji i respektibilniji naboj.
Pred Duhom Dobrostivosti priređivač se zahvaljuje svima onima koji su ga u ovom projektu podržali i na razne načine pomogli da se on publicistički realizuje. Slava Bogu na Visini.

Priređivač



I deo Uvodne i lekcije za preispitivanje



1.
O zapisničaru ovog evanđelskog teksta

a. Život i stremljenja
»Tajna reč se meni objavila,
šapat njen je uho moje čulo.
Noću, kada snovi duh obuzmu
i san dubok kad na ljude pada,
strah i trepet mene su svladali,
kosti moje žestoko se stresle.
Dah mi neki preko lica prođe,
digoše se dlake na mom telu.
Stajao je neko, lica mu ne poznah,
ali likom beše pred očima mojim. «
('Knjiga o Jovu', 4:12-16)

Duhovnik i entuzijasta koji je na engleskome jeziku zapisao The Gospel of the Holy Twelve, sa podnaslovom The Gospel of the Perfect Life, Gideon Osli (Gideon Jasper Richard Ouseley), rođen je u Lisabonu 15. oktobra 1835. godine kao mlađi sin Ralfa Oslija. Odmah nakon očeve smrti 14. maja 1842. godine njegovi protestanski rođaci iz Anglikanske episkopalne crkve (Established Church of England), odvode ga u Irsku, gde se obrazuje za sveštenika na Univerzitetu u Dablinu (Dublin). Diplomirao je 1858. godine, a zatim stupio u brak. U Episkopalnoj crkvi postavljen je za podvikara Voterpointa (Warrenpoint), u okrugu Daun (Down, sever Irske) 1861. godine. Nazrevši jasno da anglikanski kultni ambijent ne odgovarao njegovoj duhovnoj razvojnoj aspiraciji, istupa iz oficijelne engleske crkve (koja je po svome ustrojstvu najbliža Rimokatoličkoj crkvi). Sebe i svoj duhovničarski put potom nalazi u Katoličko-apostolskoj crkvi (utemeljenoj u Engleskoj 1831. godine od strane Edward-a Irving-a ); tako je i od 1870 do 1894. godine njen sveštenik. U 1871. godini osniva bratstvo The Order of At-One-Ment and United Templars', što reflektuje njegovu izvesnu skučenost i u Katoličko-apostolskoj crkvi. Red je trebao da promoviše ideju približavanja čoveka Bogu kroz pokajništvo, promenu i predavanju Hristovom Duhu unutar čovekove duše; nikad nije imao brojnije članstvo i relativno brzo je organizaciono prestao da postoji, iako je imao ekspoziture (ogranke) u Parizu, Jerusalimu i Madrasu (gde su i teosofi imali jak uticaj). Na početku XX stoleća Red se pojavljuje kao prvi knjiški izdavač 'Evanđelja Savršenog Života'.




Gideon Jasper Richard Ouseley (1835.-1906. g.)


Suspendovan od strane Katoličko-apostolske crkve, Osli u Keningtonu (Kennington) 1894. godine biva privučen od strane jedne karmelitske crkve poznate kao 'Naša Gospa sa Gore Karmel' (Our Ledy of Mount Carmel), osnovane 1886. g. od strane Patrick O'Brien-a, nalazeći tu izvesnu duhovnu komociju i razumevanje za svoju posvećenost mistici. Iako je se i dalje osećao kao povučeni sveštenik Katoličko-apostolske crkve, verovao je da može inicirati spiritualni zamah u okamenjenoj Rimokatoličkoj i Anglikanskoj konfesiji.
Samuel Hopgood Hart u svome 'Sećanju na sveštenika G. J. R. Ouseley-a' (koje treba sa rezervom prihvatiti), napisanom u engleskom Devon-u 1952. godine, govori o jednom svojem davnom susretu sa Gideonom iz oktobra 1897. godine, predstavljajući ovog kao velikog ljubitelja plemenitih životinja: »On je živeo sam sa svojom ženom; njegova obitelj je bila stasala i razišla se. Dve mačke, ipak, koje je on pazio kao deo svoje obitelji, nisu morale napuštati domaćinstvo. One su svagda bile njegovi drugovi. On im je rado govorio, a one su ga sledile oko kuće. Kazao je da su one jedini njegovi pratioci, svi drugi su bili protiv njega i njegovih ideja, a narod je gledao na njega kao na čudaka. On je uvažavao mačke kao najhumanije od svih stvorenja.« – To plemenito Božije stvorenje iz životinjskog sveta danas pojedini gurmanski robovi satane čulnosti imaju i na svojoj trpezi.


Ouseley: »Mačka je najhumanije od svih stvorenja.«



b. Spisateljski opus

Svoj engleski zapis – The Gospel of the Holy Twelve, kao izraz helenskog (koiné) prevoda aramejskog originala, Osli je od 1881. godine počeo u inspiraciji primati i zapisivati. Neke delove iz 'Evanđelja' je 1884. godine uvrstio i razložio analitički u svome kapitalnom spisu Palingenesia (što je grčki termin za 'obnovu', 'preporod') or the Earth's New Birth, koji je objavio pod dualnim pseudonimom (By Theosopho, a minister of the Holies, and Ellora, a Seeress of the Sanctuary), a koje danas biblioteke katalogiziraju u 'utopijske spise'. Prvi put integralno 'Evanđelje Savršenog Života' je objavljeno tokom 1899.-1900. godine u nastavcima kolumna The Lindsey & Lincolnshire Star-a. (Inače od strane Gideonovih saradnika tekst je numerički razvrstan po stavcima, i to ne baš mnogo prikladno i zadovoljavajuće za operativno-eksegetski rad.) U vidu knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' je objavljeno krajem 1901. godine; dve godine kasnije je se pojavilo prerađeno i dopunjeno izdanje, a 1904. godine još jedno, puno izdanje, poslednje na engleskome jeziku za vreme zemaljskog života Gideona Oslija, koji je telo napustio 9. decembra 1906. godine.
Svoju prvu suprugu izgubio je 1898. godine, da bi se krajem naredne godine ponovo našao u supružničkom statusu. Njegova druga supruga ga je nadživela, te mu je u starosti bila velika podrška i pomoć. Zadržavajući i u telesnoj uvelosti svežinu uma, Ouseley, koji je poslednje godine zemaljskog života proveo u Brighton-u, piše i naznačuje za sebe 1903. godine: »Niko na zemlji nije tako potišten, skučen i pregažen kao što sam ja. Izbačen sam iz Crkve jer sam se zalagao za Evanđelje koje će ih izbaviti, a kojekakvi reformisti su me odbacili što im donosim dar Odozgo.« – Čovek i duhovnik koji je se borbeno zalagao za zakonitu, vegetarijansku ishranu, koji je bio protivnik konzumacije duvana, alkohola, protivnik vivisekcije i lova (tradicionalno popularnog u engleskom aristokratskom društvu), gotovo uzaludno je u svoje vreme pokušao da unese duh preispitivanja i promene u kultno okorele i zaslepljene crkvene institucije kojima je ime 'Hrist' bilo uglavnom samo paravan za lično proslavljivanje i dokazivanje, te mamac za zavođenje i vezivanje neupućernih duša.
U svome predgovoru 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' Osli ističe da je ovu hagiografiju primio kao prevod »jednog od najstarijih i najpotpunijih ranohrišćanskih fragmenata« ('Originalnog i Kompletnog Evanđelja Svetoga Hrista'), kao prevod izveštaja sastavljenog izvorno na aramejskome jeziku i »korišćenog u prvoj hrišćanskoj crkvi u Jerusalimu.« Takođe ističe da je ovo bilo »originalno Evanđelje koje su četiri /kanonska/ Evanđelja manje više kopirala, sa brojnim varijacijama i izuzećima.« Osli tvrdi da je ovaj sveti tekst bio u upotrebi u esenskoj, nazarenskoj i terapeutskoj sledbi. Iznosi da je među esene odrastao i Isus, njegov brat Jakov Pravednik, te Jovan Preteča, kao i mnogi drugi iz učeničkog kruga. Za autentični aramejski zapis iznosi da je pohranjen u nekom budističkom monastiru Tibeta.
Iz restriktivnih Gideonovih navoda, a još više iz interpretacija njegovih ukaza, nejasno je kako je tačno došao do ovog sastava – 'Istinske Priče o Savršenom Životu'; plasirane su fantastične konstrukcije da je on našao origalni aramejski tekst Evanđelja a franjevac Placidus ga preveo, pa sve do toga da je produkt spiritističkog diktata od strane skandinavskog 'vidovnjaka' Emanuela Svedenborga (Swedenborg, 1688.-1772. g.), jer i Svedenborg svoju teologiju zasniva na učenju o Ljubavi i Mudrosti kao bazičnom stvaralačko-održavajućem načelu. No, dublje gledano, teologija Gideonovog zapisa ne odražava Svedenbergovu doktrinu, koji je osim toga bio i protivnik realnosti reinkarnacije. Pojedini interpretatori su mišljenja da je sam Hrist preko Svoga anđela dao Gideonu ovu objavu na engleskome jeziku. No, tu se postavlja pitanje, da li je Gideon Ouseley bio toliko duhovno pročišćen i prosvetljen da je mogao da prima Hristovu svetlosnu reč, i da je zapisuje i prenosi bez ljudskih dodataja i modeliranja?! Neka njegova životna tumaranja nam ne daju takvu potvrdu, ...
Gideon Osli, za koga se može reći da je živeo relativno požrtvovano i bez slavoljubivih zemaljskih ambicija, bio je svestan da reči 'Evanđelja Savršenog Života' treba tumačiti po smislu, po unutarnjem značenju, da za istinsko razumevanje Hristovih pouka treba podići veo sazdan od ljudskih reči i pojmova. Osli i proročku reč podređuje unutarnjoj reči, Božijoj reči unutar istinoljubive duše. U lapidarnom članku 'Drama potonjih dana – Jedan predlog' (Drama of the latter days – A Sestion) on daje siže svoga učenja vezanog za realizaciju duše izvedenog uglavnom iz 37. poglavlja 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici': »Kao što sunce dolazi sa istoka i sija sve do zapada, izlazeći iz tame u koju se ponovo vraća, tako je i sa čovekom. Kada dolazi iz sveta tame to znači da je bio prethodno u svetu svetlosti; kada on odlazi u tamu on će možda ponovo biti obasjan svetlošću na mestu koje se sada ne vidi. Prema tome čovek odlazi na počinak na određeno vreme a zatim se ponovo vraća u život. To znači da čovek postaje savršen živeći nekoliko života i prolazeći kroz nekoliko iskustva; nakon što postane savršen on postaje stub u Božijem Hramu i zauvek tu ostaje. On više ne umire shvatajući da smrt ne vlada više onima koji su savršeni. Čovek se uvek iznova rađa u ovaj ili onaj svet sve dok se njegova duša ne pročisti od svih zala i ne postane savršena. Ne čudite se onda što kažem da se čovek mora ponovo roditi od vode i Vatre (a šta ova dva znače poznato vam je). Oni koji su učinili neko zlo žive izvesno vreme u svetu ispaštanja a zarad popravljanja; oni koji su učinili neko dobro žive jedan život u sreći, a kada postanu savršeni odlaze u večni život. Bog je pravedan i svi dobijaju ono što su zaslužili. Kako seju tako će i da žanju; svako odlazi na mesto koje je pripremio za sebe i koje mu pristaje, dok ne dođe vreme za drugo mesto i njegovo dalje popravljanje. A samo oni koji budu bili istrajni u svojoj pokvarenosti umreće do kraja, ugasiće se kao sveća i nestati kao plamen.« (Objavljeno u The Theosophist, mart 1884., str. 149)


Oslijev evanđelski zapis u knjiškom izdanju iz 1904. g.


Ispod pera Gideona Oslija, koji je se sećao mnogih svojih ranijih utelovljenja (života persijskog magijca, života Isidinog sveštenika, budističkog monaha, judejskog prvosveštenika i španskog episkopa), izašlo je, pored 'Evanđelja' i 'Palingenesie' još nekoliko knjiga; neke od njih predstavljaju analitički izvod iz pouka 'Evanđelja' a druge pak promovišu poglede esoteričnog hrišćanstva, sličnog onima za koje su se zalagali i kakvo su uglavnom prezentovali njegovi saradnici doktor Ana Kingsford (Anna Kingsford, 1846.-1888. g.) i Edvard Meitlend (Edward Maitland, 1824.-1897. g.), koautori dela The Perfect Way (1890. g.). Ti zapisi i spisi su:
– The Original Book of Genesis (drugo izdanje 1900. g.);
– A Basket of Fragments, being fundamental truths, precepts, devotions of the One Holy Catholic Divine-Human Apostolic Church of Israel (Order of the Golden Age: Paris, 1888. g.);
– The Apocalypse of St. John;
– New Light on Old Truths – A manual of doctrine for the use of the clergy (1888. g.);
– The Unity, Duality and Trinity;
– The Church of the Future (1886. g.);
– Arguments from Scripture for Pure Diet and Living (1890. g.).
Svoje knjige, primećuje se, Gideon Osli piše pod pseudonimom: uglavnom I. O. and M. A; treba zapaziti da inicijalne oznake I. O. predstavljaju ortografske simbole muškog i ženskog, stvaralačkog i održavajućeg principa, Života i Tvari.

2.
Što novo donosi Evanđelje po svetoj Dvanaestorici?

a. Da li je Juda Iskariotski bio apostol?

Pronicljiviji čitaoci evanđelskih izveštaja zasigurno dolaze do delikatnog pitanja: kako je Gospod Premudrosti, Hrist Božiji, mogao levita Judu (grč.: Ioydas, hebr.: Jehuda) da postavi za apostola Istine, kada je poznavao njegove srebroljubive i slavoljubive sklonosti i pobude? Kada se pogledaju svi raspoloživi kanonizirani evanđelski izveštaji, nigde se ne da uočiti da je negde eksplicitno izložen poziv Jude Iskariotskog. Navodni Judin ‘poziv’ nalazimo samo u fragmentalno sačuvanom ebionitskom ‘Evanđelju po Mateju’ (Epifanije: Panarion, haer. 30, 13).
Tako se u evanđelskim izveštajima navodi da je Gospod Mira pozvao Andreju i Simona (sina Joninog), koga je prozvao Petar – 'Stena'. U Galileji Sveti Jedan poziva Filipa iz Betsaide, a potom i Natanaela zvanog Bar-Tolomej ('Sin Tolmajev'). Kraj Galilejskog jezera Hrist Božiji u apostolski krug uključuje dva brata ribara: Jovana i Jakova Zevedejeva. Apostolskom jatu pribran je potom i carinik Matej zvani Levije.
U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ ukazuje se da Judu iz Kariota Gospod nigde i nikada nije brojao kao svog posvećenog apostola; priključen iz nižih pobuda Isusovoj brojnoj pratnji, Juda je od neupućenog sveta ubrojan u krug Apostola. U stvarnosti Juda je pripadao samo širem učeničkom krugu, koji je brojao nekih 72 učenika, sledbenika koji su se nekad pokazivali kolebljivima i sklonima napuštanju svoga Majstora.
Od strane kasnijih redaktora evanđelskih tekstova Juda Iskariotski je 'upisan' kao izabrani apostol, i ta zabluda je se zadržala do današnjeg dana. No međusobno oprečni iskazi u pojedinim evanđeljima jasno pokazuju i navode na zaključak da Juda, sin Simona Iskariotskog, nikako nije mogao da bude apostol Prvosveštenika Hrista.
Fokus cele kompilaciono-redaktorske zabune počiva na činjenici da je Spasitelj stvarno imao par apostola koji su se zvali Juda: jedan je bio Juda zvani Toma ('Blizanac'), a drugi je bio Juda Jakovljev. Jedan je, po ‘Protoevanđelju’ upućen da propoveda u pleme Zebulonovo (kasnije i u Indiju o čemu govore i apokrifna ‘Tomina dela’), a drugi u pleme Danovo. Juda Blizanac je verovatno bio Isusov rođeni brat, koji Mu je fizički vrlo nalikovao. (To objašnjava i zašto je hramskoj straži izdajnik Juda u noći hapšenja u Getsimanskom vrtu, trebao da pokaže ko je tačno Isus.) Apostolski poziv Jude Tome nigde nije opisan, jer ni u povesnoj stvarnosti nije postojao u eksplicitnom vidu; Juda Toma, kao i sva Isusova nazarenska porodica, od početka je pratio svog velikog Brata. Znamo da su Isusova braća nosila imena »Jakov, Josif, Simon i Juda?« (‘Matej’, 13:55), odnosno Juda, Jakov, Josija i Simon. (Marko’, 6:3) Na početku lapidarne ‘Judine poslanice’ njen autor se predstavlja kao »brat Jakovljev« – abelphós de JakMboy. Jakov Pravednik je dakako bio znameniti i mlađi Isusov brat, prvi predstojatelj crkve u Svetome Gradu i predstojatelj nazirâ pri Jerusalimskom Hramu.
Neki bogoslovi su nategnutim konstrukcijama pokušali da u apostolskom bratstvu 'prekobrojnog' apostola Judu Jakovljevog predstave kao 'izostavljenog' Tadeja, te kao 'Isusovog brata', odnosno Jakovljevog brata. U 'Delima apostolskim', kada se pominje sastanak prahrišćanskog Bratstva (Apostola i Učenika) u Gornjoj odaji Markove kuće na jugozapadnom uglu Jerusalima, u esenskom kvartu, jasno se pokazuje da se Juda Jakovljev povezuje sa Hristom kao Njegov apostol, a ne kao brat po krvi, jer se ta braća posebno pominju: »I kad su ušli u kuću, popeše se u Gornju odaju gde su obično boravili Petar i Jovan, Jakov i Andreja, Filip i Toma, Bar-Tolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zelot/Revnitelj, i Juda Jakovljev. Svi ovi su istrajno i jednodušno su se molili zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom majkom, i sa braćom Njegovom.« (1:13-14)
Kada se u Evanđelju Primusa iznose imena dvanaest apostola (10:2-4), Juda Jakovljev je izostavljen, a uveden je levit-izdajnik Juda Iskariotski. Na Lukinoj pak listi apostola stoje i Juda Jakovljev i Juda Iskariotski, ali je zato apostol Tadej izostavljen: »A kada se razdanilo, pozva svoje učenike i od njih izabra Dvanaestoricu, koje i apostolima nazva: Simona koga nazva i Petrom, i njegovog brata Andreju, Jakova i Jovana, Filipa i Bar-Tolomeja, Mateja i Tomu, Jakova Alfejeva i Simona, koji se zove i Zelot /= Revnitelj/, Judu Jakovljeva i Judu Iskariotskog koji postade izdajnik.« (‘Luka’, 6:13-15) – Na apostolskoj listi Sekundusa (‘Marko’, 3:16-19) imamo dva Jakova: Jakov sin Zevedejev i Jakov sin Alfejev; Juda Jakovljev je takođe izostavljen na račun Jude Iskariotskog. Po ‘Apostolskim ustanovama’ Levije je navodno prozvan ‘Tadej’ (VI, 14).
Dok takozvani sinoptički izveštaji levita Judu Bar-Simona pominju kao navodnog apostola, Kvartus, Pseudo-Jovan ga drugačije predstavlja: »...Jedan od Njegovih učenika ...« (12:4) – A razlika u ulozi, dostojanstvu i značaju službe 12 Apostola i 72 Učenika je isuviše jasna! Na poslednjoj večeri, kada Juda Iskariotski napušta skup, neki drugi Juda, Juda Toma ili Juda Jakovljev, progovara: »Gospode, zašto hoćeš nama da se objaviš a ne svetu?« (14:22)
Nakon Isusovog Vaznesenja, pošto je Simon Petar postavljen i izabran da u Hristovo Ime bdije nad Bratstvom, kao dvanaesti apostol (umesto Petra dakle) izabran je, odnosno primio je udeo apostolske službe Matija, učenik koji je od početka revnosno pratio Hrista, te bio svedok Njegovog vaskrsiteljskog prikazanja. U redigiranim Lukinim 'Delima apostolskim' (nastalim iz W-izvora) pogrešno je predstavljeno i ukalkulisano da je Matija izabran umesto levita Judu koji se obesio; Matija je u stvari došao 'na mesto' apostola Petra, a Petar nadlednički i predvodnički na Isusovu poziciju, da bi se tako u Bratstvu održao poredak koji je bio slika Nebeske hijerarhije zasnovane na svetom Dvanaestozračju koje iskazuje patmoska ‘Apokalipsa’.
Pavle iz Tarsa kilikijskog pominje dvanaest apostola za vreme kada je levit Juda već bio među mrtvima, za vreme kada je se Vaskrsli Gospod (pre Svoga Vaznesenja) ukazivao i poučavao mnoge svoje sledbenike: »Javi se Kefi, zatim se javi Dvanaestorici; potom se javi odjednom na više od pet stotine braće, ...« (‘Korinćanima’, I, 15:5-6) – Ako je blagajnik Juda već bio bio mrtav, a Hrist se pre Vaznesenja javljao Dvanaestorici, jasno je da ni Pavle Isusovog izdajnika ne uračunava u krug dvanaestorice prvih apostola, odnosno ukazuje da je i bez levita Jude apostolski krug bio zaokružen i upotpunjen.


Judino izdajstvo (freska sa kraja XIII stoleća, Crkva Svetih Apostola, Pećka patrijaršija)

U 'Evanjelju o Judi' izdajniku Judi se pripisuju reči kojima on iznosi svoju viziju kako ga Dvanaestorica Učenika kamenuju (KT, p. 44; cp.: 36), što opet, implicitno, odbacuje Judino apostolstvo, na koje su se tobožnji gnostici pozivali.
Tekst 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’, recimo ponovo, vrlo jasno ukazuje da Juda Iz Kariota nikada nije bio izabrani Apostol. Tako se u datom Pratekstu, za skup na poslednjoj pashalnoj večeri, iznosi i sledeće: »A uveče Majstor dođe u dom, i tu se okupi sa Svojom Dvanaestoricom i njihovim pratiocima: sa Petrom, i Jakovom, Tomom, i Jovanom, i Simonom, i Matejem, i Andrejom, i Natanaelom /sinom Tolmajevim/, i Jakovom, i Tadejem, i Judom, i Filipom, i njihovim drugovima. A tu beše i Juda Iskariotski, koji od ljudi bi ubrojan u Dvanaestoricu, sve do časa kada se razotkri.« (75:1)
Za Judu Iskariotskog se kaže da je nosio kesu, odnosno da je bio blagajnik u Bratstvu koje je brojalo nekih 120 duša. Zar bi se jedan apostol trebao angažirano baviti pitanjima prikupljanja i obezbeđivanja novca? Kada je među hrišćanima iz helenstva i hrišćana judejskih domorodaca došlo do trvenja po pitanju svakodnevnog deljenja pomoći udovicama, Dvanaestorica sazvanom zboru učenika ukazuju: »Ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju i da služimo oko trpeze.« ('Dela', 6:2) Kao što je za svetu Dvanaestoricu bilo neprilično da služe oko trpeze, tako je bilo neprilično da bilo ko od njih bude blagajnik.

c. Da li je petao zakukurikao Simonu Petru ili Simonu Kananeju?

U kanoniziranim evanđelskim tekstovima nalazimo sekvencu gde apostol Petar uz vatru u prvosvešteničkom dvorištu navodno tri puta odriče pred sluškinjom i prisutnima da poznaje Isusa, odnosno da je čovek iz Njegove pratnje. Sam izveštaj paradoksalno doima, jer da je Petar, na koga je se Isus puno uzdao, bio tako kolebljiv i zastrašen, on prvo ne bi ni smeo da stupi u prvosvešteničko dvorište, a drugo još manje da u Getsimaniji pred naoružanom hramskom stražom, koja je hapsila Isusa, potegne mač na prvosvešteničkog slugu (koga Kvartus zove 'Malh' – 18.10) i ozledi mu uvo. Da je hramska straža legalno – danju, a ne po noći, hapsila Isusa, do koga im je prevashodno bilo stalo, onda bi svakako i Petra, zbog njegovog oružanog ispada, uhapsila tom prilikom.
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' nam prenosi da u Dvorištu nije zakazao Simon Petar već jedan drugi apostol, koji je se takođe zvao Simon a nazivao Zelot, Revnitelj: »I sabraše se književnici i starešine, a Petar, i Jovan, i Simon, i Juda ih pratiše izdaleka do palate velikog sveštenika. I uđoše unutra i sedoše sa slugama da vide ishod. I oni naložiše vatru nasred dvorane; i kad behu skupa posedali, sede Petar između njih i grejaše se; i seđaše uz njega i Simon. Međutim opazi ga jedna služavka dok je sedeo uz vatru, i ozbiljno ga osmotri, pa reče: »I ovaj čovek je bio sa Njim!« – A on odreče, govoreći: »Ženo, ne poznajem Ga.« – A malo potom opazi ga drugi, pa reče: »I ti si od njih!« – A Simon reče: »Nisam, čoveče!« – A otprilike jedan sat kasnije, još jedan pouzdano potvrdi: »Doista ovaj je bio sa Isusem iz Nazareta, jer njegov /galilejski/ govor ga izdaje.« – A Simon odreče treći put uz zakletvu, govoreći: »Ne poznajem Tog Čoveka!« – I odmah, dok on još govoraše, zapeva petao. A Gospod se obazre i pogleda na Simona. I seti se Simon reči Gospodnje, kako mu reče: ‘Pre nego što petao zakukuriče ovog dana, odrećićeš Me se tri puta’. I iziđe Simon i zaplaka gorko.« (78:12-18)
Dakle vidimo da se svi učenici nisu razbežali te kobne noći pred Pashu, već da su su neki (Simon Petar, Simon Revnitelj, Juda Jakovljev i Jovan Zevedejev) bili prisebni i pratili su izdaleka uhvaćenog Isusa do Kajafinog dvora. Simon Petar i Simon Kananej su se čak usudili i da sednu uz založenu vatru. I Simon Kananej je bio taj koji je zakazao i odrekao da poznaje Isusa.
Nekoliko epizoda ranije vidimo gde Isus Simonu Petru, posle njegovog nesmotrenog proklinjanja smokve, najavljuje da će Ga jedan od učenika u trenutku slabosti odreći: »Uistinu Petre, kažem ti: jedan od Moje Dvanaestorice tri puta će Me se odreći u svojoj zastrašenosti i rasrđenosti uz proklinjanje, i kleti se da Me ne poznaje, a ostali će Me napustiti za neko vreme. Ipak, pokajaćete se i gorko zažaliti, jer Me u svojim srcima volite.« (70:6-7)
Pred izlazak u Getsimanski vrt i samome Simonu Revnitelju Gospod otkriva da će te noći zakazati: »I dok su išli prema Maslinskoj gori, Isus im reče: "Svi ćete se vi sablazniti o Mene ove noći; jer je zapisano: Udariću pastira, i ovce će se razbežati. – Međutim biću potom opet podignut, i ići ću pred vama u Galileju." – Simon odgovori i reče mu: "Ako se i svi sablazne o Tebe, ja se ipak nikada neću sablazniti." – A Gospod mu reče: "Simone, Simone, evo, Satana je želeo da vas obuzme, da bi vas mogao prorešetati kao pšenicu. Ali Ja se molih za tebe da tvoje verovanje ne popusti. I kad se obratiš, jačaj braću svoju." – A on Mu reče: "Gospode, ja sam spreman da idem s tobom i u tamnicu i u smrt." – A Isus reče: "Kažem ti, Simone, ove noći neće zapevati petao pre nego što triput ne odrekneš da Me poznaješ".« (77:1-3)
U redigovanim evanđelskim tekstovima, nepažnjom korektora, Simon Revnitelj je pomešan sa Simonom Petrom, Simonom sinom Joninom, čemu je pogodovala sličnost imena. Slična stvar je učinjena i oko imena Jude Iskariotskog, ali taj zahvat je već vrlo tendeciozno izveden.

d. Da li je Duh Sile izliven na judejsku Pedesetnicu
ili o letnju dugodnevicu?

U redigovanim Lukinim 'Delima apostolskim' možemo pročitati izveštaj, koji je od malo kojeg eksegete doveden u sumnju, da je se Obilje Duha Svetog, Duha Istine, Ognjenog Božijeg Jezika, izlilo na apostolsko Bratstvo o jevrejsku Pedesetnicu. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' se odbacuje takva mogućnost, pa se ukazuje da je između Isusovog Vaskrsnuća i Vaznesenja prošlo nekih tri meseca: »Pošto je Isus ustao iz mrtvih, u ono vreme On ostade devedeset dana sa Marijom, majkom Svojom, i Marijom Magdalenom, koja pomaza telo Njegovo, i Marijom Kleopinom, i s Dvanaestoricom, i s njihovim pratiocima, učeći ih i odgovarajući na pitanja koja se tiču Kraljevstva Božijeg.« (91:1; i slično: 95:1) – U apografsko-interpolacionim grčkim zahvatima i skriptuarnim prevodilačkim modeliranjima Q-Evanđelja, kako nepažnjom tako i tendeciozno, ukaz o devedeset (grč.: enenkonta) provedenih dana je preinačen u pedeset (pentkonta) dana. (Hrist je se, inače, vazneo u svojoj pedesetoj godini života – 95:9.) Evanđelist Luka, odnosno njegov redaktor, u 'Delima apostolskim' iznosi da je između Isusovog Vaznesenja i Vaskrsenja prošlo, ne devedeset dana, več »četrdeset dana« (1:3); kako je obilje intronizirajućeg Očevog Duha blagodatno okrepljujuće izliveno na okupljeno Bratstvo posle sedam dana od Hristovog Vaznesenja ('Dvanaestorica', 95:5; 96:8), to je u redaktorskoj verziji 'udešeno' da je se ono navodno poklopilo sa svetkovinom Sedmicâ, sa jevrejskom Pedesetnicom ('Dela', 2:1). (Pošto su rani hrišćani takođe imali svoje Pedesetnice, slavili svaki pedeseti dan, jasno je da je Duh Obilja izliven u njihovu Pedesetnicu, a ne u judejsku!) Redaktor takvu faktografsku i hronološku aproksimaciju i perturbaciju čini pod presijom mentalno-obrednog kalupa koji je neraskidivo povezivao Pashu i Pedesetnicu (grč.: h pentkost): ako je Gospodnje Vaskrsenje došlo o Pashu, onda se izlivanje Duha treba vezati za Duhove, za Pedesetnicu, za veliku svetkovinu Izraela tokom koje su, kao i za praznik senica, Jerusalim preplavljivali hodočasnici. U 'Delima apostolskim' podsmevači Apostolima, koji su nadahnuti počeli da govore drugim jezicima, navodno prebacuju da su se »napili novoga vina«, no činjenica je da se u gorsku Judeju grožđe ne bere i ne mulja u proleće, ...
Ako je Isus vaskrsao o Pashu, koja je se približno poklopila sa prolećnom ravnodnevicom, a vazneo se posle 90 dana, to kazuje da je se On, sunce Sveta, vazneo o letnju dugodnevicu; o letnju dugodnevicu je se i krstio u Jordanu ('Dvanaestorica', 8:1).
Kanonizirana evanđelja nam, dalje, govore kako Petar, pri Isusovom preobraženju na Gori, pita Ovoga da li hoće da Mu, zajedno s Mojsijem i Ilijom, koji su im se ukazali, sagradi senicu, šator – tabernakl ('Matej', 17:4 i drugde). 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' nam otkriva da je se Isus preobrazio upravo o praznik Senicâ (hebr.: sukoth), kada su Jevreji podizali senice, šatore ('Nehemija', 8:15-17; 'Levitska', 23:39-43), a koji su obeležavali i kao Praznik okončanja berbe na preokretu godine ('Izlazak', 34:22): »Nakon šest dana, kada svetkovina Tabernaklâ bi blizu, uze Isus Dvanaestoricu i izvede ih na goru visoku nasamo. I dok se moljaše postade izgled lica Njegovog drugačiji; i zasija lice Njegovo kao sunce, i odežda Njegova postade bela kao svetlost.« (46:1) – Dakle, Isus je se preobrazio o praznik Senica (koji se obeležavao od 15. do 21. tišrija), praznik koji je se mogao dosta dobro poklopiti sa jesenjom ravnodnevicom, kada je se, po jevrejskom građanskom kalendaru, završavala godina.
‘Evanjelje po svetoj Dvanaestorici’ nam potvrđuje i to da je Isus, Nepobedivo Sunce, začet negde o prolećnu ravnodnevicu: »A u šesti mesec Anđeo Gabrijel bi poslao od Boga, u galilejski grad, po imenu Nazaret, devici zaručenoj s čovekom koji se zvao Josip, iz Davidovog doma; a devici bi ime Marija.« (2:1) Posle te objave Arhanđela Gabriela, Isus biva začet; Gospod je, dakle, začet negde o prolećnu ravnodnevicu u šesti mesec: hebrejski adar. Rođen je, normalno, posle devet meseci: negde o zimsku kratkodnevicu (4:1).
Svojim Rođenjem na Zemlji raspetoj na četiri strane sveta, Svojim Vaskrsenjem, Vaznesenjem (i Krštenjem) i Preobraženjem, svetim događajima koji su se odvili o početke četiri godišnja doba, Hrist, Sunce Sveta koje je raspeto na Zemlji, dao je velike Dane znakova, (spomen-dane) i potvrdio je četiri velike solarne godišnje svetkovine (46:20), svetkovine od izuzetnog značaja, svetkovine koje su godinu delile na četiri razdoblja (hebr.: moadim), razdoblja 4 Elementa.

k. Da li su Apostoli imali Pratioce?

Ako pogledamo Pavlove poslanice možemo primetiti da on kao stožere Hristovog Bratstva ne predstavlja samo Apostole, svetu Dvanaestoricu, već i druge duhovno-harismatske službe i starešine: »I on je sam dao jedne za Apostole, a druge za Proroke, jedne za Evanđeliste, a druge za Pastire i Učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta, ...« ('Efescima', 4:11-13) – »... Niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju Apostola i Proroka, a Ugaoni Temelj je sam Hristos, ...« (2:19-20) – »Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za Apostole, drugo za Proroke, treće za Učitelje, zatim /je dao/ čudotvorne sile, pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različite čudne jezike. Jesu li svi Apostoli? jesu li svi Proroci? jesu li svi Učitelji? imaju li svi čudotvorne sile? imaju li svi blagodatne darove isceljivanja? da li svi govore čudne jezike? da li svi tumače?.« ('Korinćanima', I, 12:28-30) – U evanđelskim tekstovima pratioci i drugovi Apostola – Proroci, Evanđelisti (Učitelji – didaskali, katehete/ i Pastiri (lat.: pastores, duces), se i ne pominju; za njih postoji tek jedna implicitna naznaka u 'Luka', 24:33: »... Nađoše okupljenu Jedanaestoricu i one koji bejahu sa njima – toys syn autois.«
Četverostruku starešinsko-harismatsku i duhovno-opunomoćeničku službu, koja se razvrstava prema četiri Elementa – Zemlju, Vodu, Vatru i Vazduh ('Dvanaestorica', 69:12), 'Q-Evanđelje' naglašeno uvažava (96:13.22). Jasno se prikazuje da Gospod u dvanaest plemena Izraela nije poslao samo Apostole kao opunomoćenike Dobre Vesti, već i Proroke, i Evangeliste i Pastire, koji su svi skupa činili 48 stuba Božijeg Hrama: »Onda slično dozva drugu Dvanaestoricu da budu Proroci, ljude Svetlosti da budu sa Apostolima, i pokazama im skrivene stvari u Bogu. A njihova imena behu: Herma, Aristobul, Selenije, Nerej, Apolos i Bar-Saba; Andronik, Lukije, Apelije, Zakej, Urban i Klement. A zatim dozva Dvanaestoricu koji bi bili Evanđelisti, te Dvanaestoricu koji bi bili Pastiri. I četverostruku Dvanaestoricu sazva da ih pošalje u dvanaest plemena Izraela, četvoricu u svako. I oni stajahu okolo Učitelja, obučeni u belu lanenu odeždu, pozvani da budu sveto sveštenstvo za Boga, u službi dvanaest plemena kojima trebaše biti poslani.« (17:4-5) – Imena nekih od tih prvih Proroka susrećemo i na kraju Pavlove ‘Poslanice Rimljanima’, kada on pozdravlja i pominje niz svojih satrudnika u Delu Spasenja (16:7.9-10.14-15).
Neka sveta starešinstva pominje Kiril Aleksandrijski u svome ‘Pismu 55’: »Bežimo od pogubnih novačenja njihovih /= nestorijanskih/, i sledujmo ponajpre učenjima svetih otaca i Predanju svetih Apostola i Evanđelistâ.« – I Jovan Damaskin u svom 'Izloženju ortodoksne vere' ukazuje na niz harismatskih službi u Crkvi: »... Duhom Svetim govorili su Zakon i Proroci, i Evanđelisti, i Apostoli, i Pastiri, i Učitelji.« (IV, 90)
Svaki Apostol, pored dominantnog apostolskog naloga u duši, u sekundarnom vidu mogao je da deluje i kao Prorok, i kao Evanđelista, i kao Pastir. To se odnosi i na ostale mrežne pontifikatne harismatike. Apostol Pavle ukazuje da je za pronošenje Hristovog Evanđelja »postavljen kao propovednik, i apostol, i učitelj.« ('Timoteju', II, 1:11)
Oni koji su u Crkvi pokazivali da poseduju duhovne darove, njih je i Crkva birala za presbitere i episkope. Prve harismatske starešine i predvodnike sam Hristov Duh je izabrao i postavio, još dok nije bilo službenog episkopata. Visoki duhonosni nadglednici i delovodnici (actores) su, dakle, bili horizontalna spona među pomesnim crkvama i vertikalna spona koja je pomesne crkve (koja ih je snabdevala i izdržavala) povezivala u Vaseljensku Crkvu, povezivala sa pontifikatom Univerzalne Crkve; oni, kao mrežni harismatici, su se trudili na širokom umnožavanju pravednosti, istine i poznanja Gospodnjeg; njihova služba je, dakle, ponajprije bila okrenuta rašćenju Univerzalne Crkve i oni su Bogu odgovarali ponajprije pred pontifom Crkve. (Zato i sa njihovim nestankom dolazi do naglašenih raskola i sukoba u Hristovoj Crkvi.) 'Didahe', svakako sa preterivanjem, traži da se putujući apostol u pomesnoj crkvi ne zadržava duže od dva dana (11:5). Za pridošlog učitelja, evangelistu, ukazuje pak: »Ako /vam/ pak ko dođe i uči vas svemu ovome što je napred rečeno, primite ga.« (11:1) Apostol Pavle ukazuje za sveštenike koji su bili i učitelji: »Presviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju.« ('Timoteju', I, 5:17) 'Didahe' traži da se pomesni sveštenici poštuju kao i putujući i inkorporirani sveti dostojanstvenici: »... Nemojte ih prenebregavati, jer oni su vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.«
Nakon što je Petar izabran za Hristovog namesnika i pre nego što će u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu biti na Bratsvo izliveno Obilje Duha Istine, koji je se spustio u znaku delovanja četiri Elementa, Apostoli su simbolično bili opremljeni ponajprije štapovima i krunama, Proroci upaljenim svetiljkama i kadionicama sa žarom, Evanđelisti 'Knjigom Svetog Zakona', te Pastiri putirom i tanjirom (96:6-7). Za okupljeno Bratstvo se kaže da je brojalo oko 120 svetih duša (96:7; cp.: 'Dela', 1:15). Ko je činio tih 120 okupljenih i posvećenih duša (cp.: 'Letopisi', II, 5:12), najsvetije svešteno starešinstvo? Dakako 12 Apostola, 12 Proroka, 12 Evanđelista, 12 Pastira i 72 Učenika (cp.: 68:17), koji su ponekad znali da zakažu (31:9), i koji se u nekim novozavetnim manuskriptima pogrešno prikazuju kao 'sedamdesetorica', po uzoru na 70 Mojsijevih proroka-starešina ('Izlazak', 24:1.9; 'Brojevi', 11:24-25). Po izveštajima Avrelija Avgustina, nekadašnjeg Manijevog sledbenika, i manihejci su imali 12 učitelja i 72 episkopa kao predvodničko telo. Iako je Hrist u Svojoj pratnji imao mnoge ljude i žene, pa i Svoje roditelje, braću i rođake, ipak samo 120 učenika su činili Njegovo najranije i najpouzdanije sveto sveštenstvo. Nakon što je se pod Jakovom Pravednikom Hristova Crkva u Jerusalimu silno omasovila, po numeričko-ustrojstvenom uzoru na prvih 120 Sveštenika, i novo sveštenstvo je istovetno napravljeno i postavljeno, te pridruženo majčinskoj crkvi u Jerusalimu (96:12-13; cp.: 'Dela', 21:18). Pavle Taršanin, jedan od drugorazrednih harismatskih apostola, ukazuje za javljanja Vaskrsloga: »... Javi se Kefi, zatim Dvanaestorici /= dvanaestorici apostola/. /.../ Zatim se javi Jakovu /Pravednom/, pa onda svima apostolima /uz njega/. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu. Jer sam ja najmanji među apostolima, koji nisam dostojan da se nazovem apostolom, zato što sam gonio Crkvu Božiju.« ('Korinćanima', I, 15:5.7-9) – Apostoli uz Jakova, nadglednika Crkve u Jerusalimu, udostojeni su Hristovog viđenja tek nakon Njegovog prikazanja dvanaestorici svetih Apostola.
Ko prihvata učiteljsku (didaskalsku, evangelističku) službu, on se samim tim obavezuje da i sam uzorno ostvaruje ono što poučava; jer ko ne ostvaruje ono što uči, biće i teže osuđen ('Jakov', 3:1; v.: 'Pastir', prg. 103 i 100; Pseudo-Klementove 'Homilije', XI, 35; Pseudo-Klement: 'O devstvenosti', I, pogl. 11): »... Svaki prorok koji uči istini, ako ne tvori to što uči, lažni je prorok.« ('Didahe', 11.10) Sveti starešina, duhonosac je trebao da u potpunosti ima i pokazuje »ponašanje /= vrline/ Gospodnje – trMpoys Kyríoy.« (Ibid., 11:8) – Dakako, treba razlikovati velike, mrežne Proroke koji su delovali u Pontifikatu, od malih proroka koji su izrasli u pomesnim crkvama; prvi su ti koji su utelovljenjem, sa svetim nalogom u duši, dolazili izravno iz Neba, i njih je sam Bog izravno pozivao, podizao i pomazivao, dok su drugi bili rukopoloženi crkveni presbiteri i episkopi kojima je Gospod privremeno davao Duha proroštva i svedočanstva.
Apostolska, proročka i didaskalska, učiteljska harismatska služba u institucionalizirujućoj Crkvi praktično je potpuno nestala do kraja drugog stoleća. Proterivanje profetskog Duha povuklo je da se narod počinje sve više obraćati za 'pomoć' i 'pouku' raznim gatarima, pseudovidovnjacima i magičarima. Kada Trulski sabor misli da iz Crkve svojim kanonom (61.) može proterati takve opsenare i obmanjivače, pokazuje samo koliko je u takvoj prevenciji i čišćenju redova zakasnio. 'Didahe' pominje putujuće koruptirane proroke i apostole (mešajući donekle njihove službe) koji su drsko tražili da naplate svoj duhovni rad: »A što se tiče Apostolâ i Prorokâ, shodno zapovesti Evanđelja, ovako činite: svaki apostol koji dolazi vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda /i/ drugi dan. A ako se zadrži tri dana, onda je lažni prorok. A apostol kad odlazi /od vas/ neka ništa ne uzima osim hleba, koliko do /idućeg/ prenoćišta; ako pak traži i novaca, onda je lažni prorok. /.../ Svaki prorok koji u Duhu određuje trpezu, neće jesti od nje, inače je lažni prorok. /.../ A ako neko kaže u Duhu: daj mi novaca ili nečega drugoga, takvoga nemojte slušati.« (11:4-6.9.12) Božiji skupštinski prorok je, o svome redu, proiznosio Božiju reč uz trpezu, potvrđujući da čovek živi najpre od Božije reči, i zato on tada nije mogao jesti za trpezom: »Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi - jedan po jedan - prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu.« ('Korinćanima'. I, 14:29-31) – Od proroka se traži da božanski udeo svoje službe ne naplaćuje: Božiji darovi nemaju zemaljski cenu, i zato se besplatno daju vrlim ljudima; ko takve darove hoće naplatiti isti je kao onaj koji misli da može kupiti duhovne blagodati i sile. U Herminom 'Pastiru' iznosi se za apostole i učitelje koji su marljivo i čestito učili Evanđelje da će biti u društvu anđelâ (priča 9, 25; cp.: priča 9, 19). No Hermi se ukazuje i na degradirane i lažne profete, glasnike zemaljskog duha, koji su 'proricali' za novac i svetovne dobitke: »... Taj čovek koji smatra da ima Duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv, i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije neće da prorokuje. /.../ On se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi /= ne govori u crkvi/ nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima, i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim, ...« (Zapovest 11, 1 – prevod: Atanasije Jevtić; Eusebije: 'Historija Crkve', V, 18, 11 ). Kels pominje da je imao prilike da sluša (navodno sumanute) hrišćanske duhonosnike, što Origen pobija tvrdeći da se u njegove dane (druga polovina II stoleća) nikakvi proroci nisu pojavljivali: »... Strašnim pretnjama oni su dodavali čudne, gotovo bezumne i potpuno nejasne reči, toliko tamne i nerazgovetne da dokučiti njihov smisao nije mogao nijedan razuman čovek, ali je zato prvi bezumnik ili brbljivac, koji bi se našao u blizini, mogao da ih protmači kako mu je drago. /.../ Ovakve umišljene proroke i ja sam ne jedanput sopstvenim ušima slušao.« ('Protiv Kelsa', VII, 9.10) – Satiričar Lukijan iz Samosate (oko 120.-180. g.) u svome spisu 'O Peregrinovoj smrti' (De morte Peregrini) govori o prevarantu koji je se uvukao među hrišćane, tu dostigao visok položaj, čak i 'proroka' (cap. 11), bio nazvan 'novim Sokratom', te čak i iz tamnice izvlačio od prostodušnog verujućeg naroda novac i ono što mu je bilo potrebno za što komotniji život (cap. 12). Ako prihvatimo istinitim dato svedočanstvo, sve to ukazuje da Crkva druge polovine II stoleća više nije imala dara da ispituje duhove (cp.: 'Didahe', 11:7), i u njene redove su se stoga mogli komotno uvlačili prepredenjaci i obmanjivači. Apostol Petar, koji sebe epistolarno predstavlja kao harismatskog starešinu (I, 5:1) ukazuje na lažne harismatike, lažne proroke i učitelje, koji će se uvući u Hristovo stado: »A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne herese i poricati Gospodara koji ih je iskupio, navlačeći na sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema.« (II, 2:1-3) – Poput apostola Jakova u njegovoj poslanici (3:1), i u Pseudoklementovoj poslanici 'O devstvenosti' ukazuje se na osudu onih 'učitelja' koji sami ne ostvaruju ono što uče: »Učitelji hoće da budu rečiti i da se pokažu takvi. Čuvajmo se suda koji preti /takvim/ učiteljima.« (1:11) – Kada su lažni apostoli i lažni proroci i lažni evangelisti počeli da krštavaju u narodu i pomazuju 'sveštenike', to je naravno u Crkvu unelo tešku i pogubnu trulež, koja je survala duhovni poredak.
Kao degradirani surogat Evangelistâ u Crkvi drugog stoleća pojavljuje se pseudosveštenički čin čitača (knjige), a kasnije i doktora teologije. Po Tertulijanu didaskal poseduje pravo učiteljstva (ius docendi), koje priliči samo muškarcu ('O krštenju', pogl. 1 i 17). Pošto gubi nadahnute učitelje, otuđena Crkva ponegde dopušta čak i da laici (u prisustvu episkopa) poučavaju i propovedaju sa katedre (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 19). Tek Trulski sabor (692. g.) laicima oduzima pravo da drže besede i poučavaju narod (prav. 64) Nedostatak putujućih učitelja i episkopi negde pokušavaju da zamene. Trulski sabor pak zabranjuje da episkop uči u gradu koji mu ne pripada (ali mu ne zabranjuje da učestvuje u rukopolaganju naglednika druge crkve, u skupštini za koju nije hirotonijski naznačen (prav., 20), što pokazuje i strah Crkve od širenja 'nepodobnih' učenja. Svoj osiromašen besedničko-katehetski život erozirana Crkva je onda pokušala da nadomesti pravljenjem za nepreporođeno oko primamljivog liturgijskog pozorišta.

f. Da li je Isus, Gospodar subote,
razrešio zapovest o sabatu?

U Gideonovom 'Protoevanđelju' ukazuje se za dan kada je se Duh Istine i Utehe u obilju izlio na Hristovo Bratstvo okupljeno u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu: »I pošto se okupiše na Gospodnji dan, nakon što sabat minu, i behu prinosili svetu žrtvu, nedostajahu im Marija i Josip, Isusovi roditelji.« (96:14) – I mnogi drugi verzi 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' pokazuju koji značaj su u ranome hrišćanstvu imale subota za posvećeno mirovanje a nedelja za svečano okupljanje. »A pošto se okonša sabat, te nastupi razdanjivanje, u prvi dan sedmice pođe Marija Magdalena Grobu, noseći mirise koje je spremila.« (84:1) – »I gle: istoga dana /= u nedelju/ dvojica od ovih /učenika/ iđahu u selo Emaus, ...« (85:1) – »Istoga dana, u vreme žrtvovanja u Hramu, pojavi se među trgovcima stokom i pticama Jedan odeven u belu odeždu, blistav kao svetlost, ...« (86:1) – »Onoga pak istoga dana uveče, prvoga dana sedmice, kada su bila zatvorena vrata gde se učenici okupiše, zbog straha od Judejaca, dođe Isus i stade na sredinu, ...« (87:1) – »I posle sedam dana opet behu Njegovi učenici u onoj Gornjoj odaji, ...« (88:1) – Učenicima okupljenim u nedeljni dan za žrtvenom trpezom, Gospod Svetlosti daje uredbe za organizovanje života u izrastajućem Kraljevstvu Duha (91:1). – Sedam dana posle Vaznesenja, u nedeljni dan, Duh Obilja se moćno izliva na sveto Bratstvo (95:5, 96:8).
S druge strane sam Isus, Gospod Mira, od Svojih traži i zapoveda im subotnje mirovanje: »Čistite sebe svakoga dana i počivajte sedmoga dana od svoga rada, držeći svete sabate i svečanosti Boga svoga!«. (‘Dvanaestorica’, 46:20) – On ukoruje čoveka koji je nepotrebno radio u subotu: »Čoveče, ako znaš, – ne kršiš Zakon u Duhu, ali ako ne znaš, – ti si proklet i prekršitelj Zakona si.« (41:7; 'Luka', 6:4 – Codex D) – Svetkovanje sabata se potvrđuje kao uslov za ulazak u Kraljevstvo Mira: »... Ukoliko ne držite sabat i ne prestanete stremiti da sakupljate bogastva, nećete videti Nebeskog Oca-Majku.« (26:8) – Hrist naznačuje da će sabat važiti do kraja staroga sveta i velikih nevolja: »Nego molite da bežanje vaše ne bude u zimu, niti na sabat; jer će tada biti velika nevolja, kakve ne bi od početka sveta do sada, niti će ikad biti.« (61:6)
Pogledamo li i kanonizirane evanđelske izveštaje dosta jasno vidimo da je se Sveto Bratstvo po Gospodnjem Vaskrsnuću redovno okupljalo u nedeljni dan, prvi dan sedmice, nakon što bi sabat minuo (‘Jovan’, 20:19.26; ‘Dela’, 2:1). Hrišćanstvo je bilo solarni kult, baš kao i mitraizam, i stoga je njegov saborno-liturgijski život bio vezan pre svega za Dan Sunca, Gospodnji dan. Apostol Jovan u nedelju na Patmosu čak prima i ‘Otkrivenje’ od Hrista: »Bejah u Duhu u dan Gospodnji /kyriak hmera/, i čuh za sobom snažni glas kao zvuk trube, ...« (‘Otkrivenje’, 1:10) – Kartaginski episkop Kiprijan (Cyprianus), koji je posečen za vreme cara Valerija, takođe jasno nedelju definiše kao Gospodnji dan: « Osmi dan, a to je je prvi dan posle subote, je Dan Gospodnji.« (‘Poslanice’, 58, 4)
Ono što mi danas nazivamo nedelja, dan Gospodnji, u davnini je nazivano 'dan sunca'. – Sunce je u stvarstvu najveličanstvenija Božija tvorevina i slika, izaz najviših stvaralačkih moći. Na vratima hrama u Medinet-Abu možemo pročitati: »... Sunce je sve sazdalo, što jeste, i ništa nikada nije načinjeno bez njega.« Svemoć sunčanog Stvoritelja i gospoda potvrđuje i esenski 'Poredak zajedništva': »... Iz ruku Njegovih dolazi savršenstvo života, i po znanju Njegovom sve postade, i sve što jeste u naumima Njegovim bi određeno, i bez njega ništa se učiniti neće.« (11:10-11; cp.: 'Jovan', 1:1-2) U kabalističkoj ' Knjizi sazdavanja' (Sefer ha-jecirah), nastaloj negde na početku srednjeg veka, iznosi se za Stvoritelja Univezuma: »On učini Slovo Reš (hebr.: roš = 'glava') vladarem u Gospodarenju; okruni ga; sastavi sa ostalim Slovima i načini iz njega: sunce u svetu, nedelju u sedmici, desno oko u biću muškom i ženskom.« (IV, 13) – Orator i filosof Kikeron ukazuje u 'Skipionovom snu' za Sunce da je »predvodnik, gospodar i upravljač ostalih ognjeva, razum sveta i njegov organizator.« (Cap. IV, v.: Tusculanae disputationes, I, 68) – Slično je formulisao i Heraklit iz Efesa: »Sunce kao glavar i stožer periodičnoga okretanja određuje i upravlja, pokazuje i proizvodi promene i godišnja vremena, koja sve donose.« (Frg. 100) – Sunce koje okuplja planete, koje 'miruje' u središtu planetarnog sistema, njegova je glava i stožer poretka. Hrist, Sunce Pobede, Glava je Crkve, i kao takav ima i Svoj dan koji je 'glava' sedmice: nedelju, dan u koji su se pre svega hrišćani okupljali oko Duha Mira. – Latinski bogoslov Tertulijan (Tertullianus, otprilike 150.-230. g.) u svojoj ‘Apologiji’ (iz 197. godine, upućenoj upravnicima rimskih provincija, ukazuje da kada hrišćani, poput mitraista, u dan Sunca pokazuju svečanu radost i mole se prema sunčanome istoku, to ne biva zbog toga što se poklonički odnose prema Suncu (16, 9-11).
Hrist, Svetlost Sveta, Sunce Pravednosti, sa Svojim apostolima (koji su predstavljali 12 svetih Zraka), javlja se kao simbol Sunca i 12 sazvežđa. Kao što sunce privlači planete, tako i ljudi koji su postali sunčani, Duhom prosvetljeni, privlače i okupljaju ljude koji se bude za Život i čeznu za Istinom, koji zrače Mir i Dobrotu: »... Pravednici će sijati kao sunce u Kraljevstvu Oca svoga..« (‘Matej’, 13:43) – Već su neznabožački astrolozi, koji su deterministički povezivali sedam planeta Ptolomejevog Sunčanog sistema sa sedam sedmičnih dana, prvi dan sedmice zvali danom Sunca (lat.: dies Solis, grč.: toy hlioy hmera ).
Naziv 'dan sunca' za prvi sedmični dan, dan posvećen prvome nebeskome telu – Suncu, sačuvan je u nekim evropskim jezicima: Sunday (engleski), Sonntag (nemački), Sondag (švedski), ... Kod Helena i Rimljana ime za nedelju 'dan Gospodnji' (grč.: hmera Kyriak; lat.: dies Dominica) je potisnulo uobičajni naziv 'dan Sunca'. – I prorok Jovan nedelju naziva Gospodnjim danom: »Ispunjen Duhom u dan Gospodnji /t Kyriak hmera/, čuh glas iza sebe, ...« ('Otkrivenje'. 1:10) – Nedelja se naziva 'dan Gospodnji', zato što je to dan u koji je Gospod Svetlosti vaskrsao, uveo Kraljevstvo Mira, zato što je to dan kada je Gospod prosvetlio zemaljsku tamu i otpočeo moćno preobraženje materije u njen iskonski modalitet. Dok svet u vreme Isusovog raspeća pokriva tama (»Svetlost sveta se sakri od očiju naših, ...« – 'Dvanaestorica', 82:29), pri vaskrsnuću Gospoda koji je pobedio svet, Gospoda Mitre u novoj inkarnaciji, pravedničke duše bivaju moćno obasjane Suncem Ljubavi (cp.: 'Dvanaestorica', 86:8). Latinski crkveni pisac Ambrosius (oko 340.-397.), u svojim 'Govorima' iznosi: 'Dan Gospodnji je dostojanstven i svečan zato što je Spasitelj u ovaj dan, slično suncu koje izlazi, raspršivši tamu Hada zasijao svetlošću vaskrsenja; i zato se ovaj dan od sinova sveta/veka zove dan Sunca, jer ga obasjava Hristos, Sunce Pravednosti koje se rađa.« (61) – Dok je silazak sunca simbol umiranja, njegov izlazak je simbol buđenja i vaskrsavanja, ustajanja u Duhu i Duhom: »Iz tmine se uspinje sunce i silazi opet u tminu.« ('Dvanaestorica', 37:6) – Kao što se sunce podiže iz tame noći (grč.: anatéllo = 'podizati se, sijati'), tako se i revnosna duša snagom Duha podiže (h anástasis = 'ustajanje', 'podizanje', 'vaskrsavanje') iz tame greha, iz groba sebičnosti i slepila, iz zemaljskog praha – vezanosti za prolaznost. Gospod, Sunce Sveta, revnosno dušu budi, uzdiže i vaskrsava zracima Svoje Ljubavi i Miline (‘Ode Solomonove’, 15:2).
Duh Mira, Gospodar sabata, Hrist Pobednik, određuje da se prevashodno u dan vaskrsa Njegovi sledbenici svečano okupljaju: »A kad se Moji učenici okupe na sabat, uveče, ili ujutro prvoga dana sedmice, neka svako prinese jednu desetinu, ili desetinu od desetine svoga prihoda, kojim ga je Bog unapredio, i položi je u riznicu, za izdržavanje Crkve, službi, i njenih poslova.« (94:9). – Pošto je po jevrejskom računanju vremena dan trajao od večere do večere, to i ovaj verz pokazuje da su se prvi hrišćani svečano okupljali prevashodno u prvom delu nedeljnog dana. Večernji sastanak (na početku nedelje) bi im bio prevashodno u čast Hristove Žrtve, jutarnji u čast Njegovog Vaskrsenja. Pseudo-Atanasije iznosi: »...Veoma je svrhovito određeno nama da se dan Njegova Vaskrsa počne s večerom, a okonča u svetlosti; jer ne bi ni malo dolikovalo da se dan Hrista, istinitog Svetilnika, počinje sa svetlošću, a okončava u tami.« (Quaest. ad Antioch. – PG, XXVIII, 631)
A u 90. pravilu Trulskog sabora (692.g.) iznosi se i sledeće: »... Smatrajući noć posle subote pretečom vaskrsenja našega Spasitelja, od tada duhovno započinjemo pesme, i prenosimo praznik iz mraka u svetlost.«
Kao carski namesnik, prokonsul u maloazijskoj Bitiniji, Gaj Plinije Mlađi u jednom svom pismu iz 112.g. naznačuje i sledeće caru Trajanu (98.-117.) za miroljubive hrišćane: »... Imali su običaj da se određenoga dana /= u nedelju/ pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao Boga, i da se zakletvama /= zavetima/ međusobno obavezuju ne samo da neće činiti zločine, nego ni krađe, ni preljubu, da neće izneveriti datu reč, da neće utajiti ono što im je ostavljeno na čuvanje.« (Epistulae, lib. X, ep. 96)
Hrišćanska okupljanja na početku prvog jevrejskog dana, odnosno na kraju rimske subote (Saturnovog dana), i ona u svanuće Gospodnjeg dana, okupljanja na kojima su organizovane večere ljubavi (agáp) i prinošena čista žrtva Svetome Imenu, žrtva od tamnjana i plodova zemlje, znala su da se spoje i pretvore u noćna bdenja. Zato je i bilo važno subotom mirovati, odmarati se, ne iscrpljivati se. Episkop Niketa Remesijanski (oko 400. g.), misionar na Balkanu, u svojoj propovedi De vigiliis servorum Dei zanosno opravdava običaj bdenja u noći subote i nedelje. I izveštaji Lukinih 'Dela apostolskih' ukazuju da je dan Sunca Pravednosti, dan Vaskrsa Sunca Ljubavi, bio središte hrišćanskih kultnog okupljanja: »A u prvi dan sedmice kad se sabraše učenici da lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produći do ponoći.« (20:7) – Gospodnju večeru uz zapaljene svetiljke (20:8), simbol Večne Svetlosti, pratili su najčešće proročki prenosi i besede učitelja, čime je potvrđivano da je Božija reč istinski hleb za pravedničku dušu, da čovek ne živi samo od zemaljskog hleba. U 'Apostolskom predanju' Hipolita Rimskog ukazuje se za unošenje svetiljke od strane đakona na večeru zajednice: »I moli se /đakon/ ovako govoreći: 'Zahvaljujemo Ti, Gospode, kroz Sina Tvoga Isusa Hrista, Gospoda našeg, kroz Kojega si nas prosvetlio otkrivajući nam svetlost nepropadljivu. Pošto smo prešli tok dana i došli na početak noći, nasitivši se svetlosti dana koju si Ti načinio za naš ugođaj, i pošto sada, blagodaću Tvojom, ne oskudevamo u svetlosti večernjoj, hvalimo Te i proslavljamo kroz Sina Tvoga Isusa Hrista, ...« (Prg. 25)
U subotu uveče i u nedelju ujutro prevashodno je prinošena sveta žrtva; to se naglašava i u (sirijskoj redakciji) 'Zaveštanja Gospoda našeg Isusa Hrista' (Testamentum Domini nostri Iesu Christi), nastalog verovatno krajem III stoleća: »Žrtva treba da se prinosi samo u subotu i nedelju, i u dan posta.« (I, 22, v.: I, 28)
U dan radosti, u nedelju, na žrtvenik za održavanje Zajednice prevashodno su prinošeni darovi ljubavi, milodari, desetak. Tako apostol Pavle ukazuje vernima u Korintu da Gospodnji dan osvete dobrim delima milosrđa: « A za skupljanje priloga za svete, kao što sam zapovedio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svakog prvoga dana sedmice, neka svaki od vas ostavlja kod sebe skupljajući koliko može, da ne bude prikupljanja onda kada dođem.« ('Korinćanima', I, 16:1-2) – Dakle, Pavle verne u velikom Korintu poziva da u nedelju, kada su se okupljali, kod sebe, u svojim domovima, sakupljaju milodare. Treba znati da prvi hrišćani Palestine nisu imali grandiozne hramove, već su se radi lomljenja hleba, svetog prinosa, okupljali po svojim kućama (‘Rimljanima’, 16:5; ‘Korinćanima’, I, 16:19; 16:5; 'Filemonu', 2; 'Dela', 2:46) – U Feliksovom 'Oktaviju' opadač Kekilije podozrivo pita za hrišćane: »Zašto oni nemaju nikakvih /raskošne/ hramova, nikakvih žrtvenika, ni uobičajne slike?« (Pogl. 10, v.: 32) – Žrtvenike bez mesa opadač Hristovih poklonika ne vidi kao istinske žrtvenike.
I u spisu 'Učenje dvanaestorice apostola' (Didach), nastalom u vremenu kada red bratskog zajedništva još nije dublje razbijen i izvrnut (u prvoj polini II stoleća), ukazuje se za dan pobede: »A u nedelju Gospodnju /grč.: kyriakn dé Kyríoy/, sabravši se zajedno, lomite hleb i vršite prinos zahvalnosti, priznajući prethodno svoje grehe, da bi žrtva vaša bila čista.« (14:1)
Čitajući 'Dela apostolska' vidimo da je apostol Pavle kao rabin, sam ili sa svojim satrudnicima često koristio judejske sinagoge da bi u subotu propovedao Jevrejima: »...Dođoše u Antiohiju pisidijsku, da uđoše u sinagogu u subotnji dan i sedoše. A po čitanju 'Zakona' i 'Proroka' starešine sinagoge poslaše k njima i poručiše: 'Braćo, ako imate kakvu utešnu reč za narod, govorite’. – Na to Pavle usta, mahnu rukom i reče: ...« (13:14-16) – Ako su Pavle i njegovi satrudnici mogli u subotu da budu u sinagogi, na judejskom skupu, znači da su bili slobodni toga dana, znači da su se hrišćani u nedelju, Gospodnji dan okupljali. Jer da su se hrišćani po svojim kućama u subotu okupljali, onda bi Pavle dakako bio ponajpre sa hrišćanima. No hrišćani su u subotu mirovali u svojim domovima, a u jevrejsku nedelju, u Gospodnji dan, okupljali su se u Hristovo Ime.
Kada u Besedi na Gori blaženstva Sveti Jedan govori o molitvi u osami (6:6), u sobičku, i o molitvi zajedništva ‘Oče naš’ (6:7), On svakako aludira na subotnje molitveno mirovanje kod kuće i na nedeljno liturgijsko zajedničarenje.
Iz spisa Isusovog savremenika Filona Aleksandrijskog, koji je se u vreme Klaudija upoznao sa životom egipatskih podvižničko-kontemplativnih hrišćana, koje on naziva terapeutima, a iz koji je kasnije nastao razgranat monaški pokret u Egiptu, jasno se vidi da su oni počivali subotom, i svečano se okupljali subotom uveče (radi zajedničke večere) i svakim pedesetim danom (’O kontemplativnom životu’, prg. 36; v.: 30; 32 i 65).
Pogledajmo i šta Eusebije govori o svetkovanju sabata od strane ebionita, judeohrišćanske frakcije Crkve: »Poput Jevreja, i oni čuvaju običaje kao što je subota, ali su poštovali, gotovo kao i mi, dan Gospodnji i spomen vaskrsenja. Zbog toga su i dobili to ime /ebioniti/, koji govori o oskudnosti njihovog razuma, jer među Jevrejima tako zovu sirotinju.« (‘Historija Crkve', III, 27) – Da se zaključiti da su ebioniti kao sabat, dan odmora obeležavali i svetkovali subotu, a nedelju, dan Gospodnji, dan Vaskrsnuća, obeležavali su kroz svečana liturgijska zajednička sastajanja.
Sokrat Sholastik, govoreći za različite običaje i propise među ondašnjim crkvama iznosi i sledeću naznaku: »... Sve crkve u svetu čine liturgiju svake subote a Rimljani i Aleksandrijci to ne čine, braneći se nekakvim starim predanjem. Egipćani i oni u Tebaidi, okupljaju se doista u subotu na molitvu ali se ne pričešćuju onda kada to čine hrišćani uopšte, nego prinose žrtvu i pričešćuju se pošto su se najeli drugih jela, dakle uveče.« (‘Historija Crkve’, V, 22)
U svome komentaru 92. Psalma Eusebije naznačuje: »Sve što je trebalo činiti u subotu, mi smo preneli na Gospodnji dan, kao pogodniji dan koji ima prvenstvo i uživa viši ugled nego judejska subota.« (PG, XXIII, 21) – A u spisu 'O praznovanju Pashe' ukazuje za nedeljni žrtveni prinos: 'A mi /pripadnici/ Novoga Zaveta u svaki dan Gospodnji svoju pashu svršavajući, uvek se nasićujemo tela Spasiteljeva, uvek se opijamo krvlju Jagnjeta.« (PG, XXIV, 705) Kao i sledeće: »... U svaki osmi dan, u spasonosni i Gospodnji dan svršavamo praznik naše Pashe, istinskog Jagnjeta Kojim smo izbavljeni, slaveći misterije.« (PG, XXIV, 701)
Korišćenje subote i nedelje za liturgijska sastajanja kod nekih hrišćanskih struja potvrđuje i ‘Historija monaha u Egiptu’, koja se pripisuje Rufinu (Tyrannius Rufinus, otprilike 345.-410. g.), presbiteru Akvilejskom, u kojoj se ukazuje za nitrijske pustinjake (pogl. 21): »Svi oni žive ponaosob – u dobrovoljnom zatvoru. Jedino se subotom i nedeljom sakupljaju u crkvama i primaju jedan drugog.« – I Jovan Kasijan slično ukazuje govoreći o egipatskom monaštvu: »... Čitavo vreme dana oni provode u molitvi i zato, izuzimajući večernja i noćna sobranja, danju kod njih nema opštih službi /kao kod nas/ osim subotom i nedeljom kada se u treći čas sabiraju radi pričešćivanja svetim tajnama.« ('Monastirske ustanove', III, 2)
U pseudoepigrafu 'Barnabina poslanica', spisu nastalom sredinom II. stoleća, ukazuje se da je nedelju, osmi dan (grč.: hméra ógdo; lat.: octavus dies), kako se već tu naziva, Gospod osvetio kao svoj dan, dan koji ima eshatolosku emanenciju i osvedočenje: »Na kraju, pak, veli im /Jevrejima Bog/: 'Ne podnosim vaše mladine i subote'. /'Isaija', 1:13/ Gledajte kako kaže: Nisu mi ugodne sadašnje subote, nego ona koju sam stvorio, u kojoj, počnuvši od svega, učiniću početak osmoga dana, to jest početak drugoga sveta/veka. Zato mi i provodimo osmi dan u radosti /= eis eyrrosynyn/, u koji je i Isus vaskrsao iz mrtvih, i javivši se /učenicima/ vazneo se u Nebesa.« (15:8-9)
Još u 'Poslanici Kološanima' Pavle ukazuje da su jevrejske svetkovine, odnosno kultni prinosi na tim svetkovinama, samo prolazne i simbolične ustanove, i da hrišćani nisu obavezni da ih se drže na judejski način: »Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote /cp.: 'Izlazak', 31:13; 'Judita', 8:6, 10:2/; sve ovo je samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.« (2:16-17; cp.: 'Jevrejima', 4:8) – Dakle, Pavlu se pripisuju reči koje zapostavljaju tradicionalne judejske godišnje, mesečne i sedmične praznike, sabate, prikazuje ih da gube važnost, jer je Hristos došao kao istinski Odmor za sve duše. Pavle, kako nalazimo njegove reči u redigovanim Poslanicama, odbacuje sve judejske kultne svetkovine i odmore: i godišnje, i mesečne (mladine) i sedmične (cp.: ‘Hošea’, 2:13; ‘Ezekiel’, 45:17; ‘Nehemija’, 10:32.34; ‘Letopisi’, II, 2:3, 8:13, 32:3; 23; ‘Letopisi’, I, 23:31) – Ako je Hrist Put Spasenja, i ako je Hrist Spokoj, Subota duša, onda Spasenju ne mogu voditi nikakvi spoljašnji prinosi u vreme subota, mladina i godišnjih svetkovina. (Činjenica je da su Jevreji imali i godišnje subote, godišnje sabate, kao što je to bila Pasha: 'Levitska', 16:31, 23:24, 16:31, 23:15.39.26-32, i 23:26-32). Tradicionalističko-crkvena teološka misao po pitanju subote (sabata) najčešće uči da je Hrist ukinuo, razrešio subotu, odnosno njene standarde je preneo na nedelju, Dan vaskrsnuća, Sunčev dan. Da li to odgovara istini?
Starozavetna misao traži striktno održavanje subota, ponajprije sedmičnih: »S u b o t e Moje morate održavati, jer subota je znak između Mene i vas od naraštaja do naraštaja, ...« ('Izlazak', 31:13) – Preko proroka Isaije Gospod opominje na svetost subotnjeg mirovanja: »Zadržiš li nogu da ne pogaziš subotu i u sveti dan ne obavljaš poslove; nazoveš li subotu milinom a časnim dan Jehovi posvećen; častiš li ga odustajući od puta, bavljenja poslom i pregovaranja – tad ćeš u Jehovi svoju milinu naći, i Ja ću te provesti po zemaljskim visovima, daću ti da uživaš u baštini oca tvog Jakova, jer Jehovina su usta govorila.« (58:13-14) – Osvrti talmudskih traktata i midraša takođe ostaje privrženi kultu subote, ukazujući da ona nesme biti postavljena iznad svoje izvorne svrhe: »Subota je predana vama, a ne vi suboti.« (Mekhilta Šemoth, na 'Izlazak', 31:13; Joma, 85 B)
Rano hrišćanstvo nije ukinulo subotnje mirovanje, samo je subotnje sastajanje fokusiralo na nedelju, Hristov Dan, dan sunca. Ako pogledamo Dela apostolska, vidimo u jednoj epizodi da se hrišćani sastaju u jevrejsku nedelju ('Dela', 20:7), a Pavle nakon jednog sastanka vernih u nedelju, sutradan nastavlja svoje putovanje. Dakle, nedelja je, posle jutarnjeg okupljanja u posvećenom prostoru, bila slobodna za rad i putovanja. Kada je kazao da se molimo da naše bežanje ('putovanje') u vremenu Posletka pred nevoljama ne bude na sabat (‘Matej’, 24:20), Hrist je dakako mislio na subotu. Time je On, Gospodar sabata, Sunce sabata, potvrdio da subota treba biti dan odmora, odustajanja od rada, a noć prema nedelji i nedelja izjutra, dan sunca, dan svetog sastajanja verujućeg naroda oko svetle, sunčane reči i Sunca Pravednosti.
Poapostolsko institucionalizovano hrišćanstvo koje je delom izgubilo gorljivost Duha, kao što se da primetiti, uglavnom raskrstuje sa jevrejskim restriktivnim načinom svetkovanja sabata, ali i sa samim sabatom, prenoseći dan odmora na Gospodni dan, prvi dan sedmice, na nedelju. – U gnostičkom ‘Evanđelju po Tomi’ iznosi se da je sam Isus potvrdio neophodnost svetkovanja subote, sabata: »Ako ne postite od ovoga sveta, nećete pronaći Kraljevstvo; ako ne svetkujete sabat kao sabat, nećete videti Oca.« (Log., 27)
Antiohijski episkop Ignatije Bogonosac (stradao u Rimu 107. g.) u svojoj 'Poslanici Magnežanima' naznačuje i sledeće: »... Oni koji su živeli u starim stvarima /= u starozavetnoj epohi/ došli su u novinu nade, ne više subotujući nego živeći po danu Gospodnjem, u koji je i Život naš zasijao kroz Njega i smrt Njegovu, ...« (9:1) – I samo subotnje mirovanje je zapravo u službi svečanog nedeljnog okupljanja. Ko subotu koristi za posvećeno mirovanje, on može bolje da miruje za činjenje greha i da bude aktivniji i silniji u činjenju Dobra.
Sredinom II. stoleća u 'Apologiji za hrišćane', Justin Martir ukazuje i obrazlaže za Gospodnji dan, za dan Sunca Ljubavi: »Na dan koji se naziva dan Sunca, svi koji žive u gradovima ili na selu se sakupljaju na jedno mesto i čitaju se spisi 'Apostola' i 'Proroka', koliko vreme dozvoljava; onda, kada čtec završi, sveštenik propoveda i poziva na vršenje tih dobrih dela. Tada svi zajedno ustanemo na molitvu i, kao što smo rekli, kada se naša molitva završi, unose se hleb i vino i voda, a sveštenik dostojno uznosi molitve i zahvaljivanja, u skladu sa svojim mogućnostima, a ljudi odgovaraju govoreći: 'Amen'; i onda se deli svakome i učestvuje se u tome na čemu je zahvaljeno, a onima koji su odsutni deo se šalje po đakonima. Oni koji mogu i žele daju šta svako misli da je prigodno; a što se prikupi prilaže se svešteniku koji pomaže sirote i udovica i onima kojima je, zbog bolesti ili drugog razloga, to potrebno, i onima koji robuju strancima koji borave među nama, i jednom rečju stara se o svima kojima je potrebno. A dan Sunca je dan u koji se svi okupljamo, jer je to prvi dan u koji je Bog, načinivši promenu u tami i materiji stvorio svet; a Isus Hristos naš Spasitelj je u taj isti dan ustao iz mrtvih. Jer je bio raspet na dan pre Saturnovog dana, a u dan nakon Saturnovog dana, koji je dan Sunca, javivši se Svojim Apostolima i Učenicima, On ih je naučio ove stvari, koje ti šaljemo na razmatranje. « (I, 67) – I kod Jevreja i kod Rimljana planeti Saturn (hebr.: Sabathai ) bila je posvećena subota (lat.: dies Saturni, sabata).
'Dela Jovanova' su jedan on najstarijih apokrifnih apostolskih dela. Sastavljena su u Maloj Aziji negde između 150. i 180. godine. Na žalost potpun tekst 'Jovanovih dela' nije sačuvan; ipak postoji znatan deo grčkog originala i nadopune u latinskom prevodu. Spis ima i gnostičko-doketske doktrinalne crte. I u ovom apokrifnom izveštaju ukazuje se na nedelju kao na Dan Gospodnji u kome su se hrišćani radosno okupljali na zajedničke molitve i pouke: »... Jovan ostade i dalje s braćom, radujući se u Gospodu. sutradan ujutro, a bejaše to dan Gospodnji, okupila se sva braća i on im poče govoriti: 'Braćo i sudrugovi moji, i sunaslednici, i sudionici moji u u Kraljevstvu Gospodnjem, vi ste upoznali Gospoda i mnoga veličanstvena koja vam On kroz mene odobri i mnoga čudesa, isceljenja, znamenja, sjajne duhovne darove, učenja, ophođenja, obnove, ...'« (Pogl. 106)
Grčki crkveni pisac Hipolit Rimski (rođen oko 170. g.), presbiter u Rimu, u ‘Apostolskome predanju’, skicira tadašnji liturgijski kult, pa iznosi i sledeće o žrtvi pričesnici: »U prvi dan sedmice episkop, ako je moguće, razdaje /prinos/ svojom rukom svemu narodu, dok đakoni lome hleb; presbiteri takođe razlamaju hleb.« (Prg. 22)
U najranijem latinskom hrišćanskom traktatu ‘Oktavije’ autora Minukija Feliksa iznosi se za hrišćanska večernja sobranja, skupove na početku nedelje: »U dan Sunca oni se sabiraju radi zajedničke večere sa svom decom, sestrama, majkama, bez razdvajanja pola i uzrasta, ... « (Pogl. 9)
U spisu Didaskalia Apostolorum, nastalom u III. stoleću, potvrđuje se značaj nedeljnog sabornog zajedničarenja oko oltara: »Kakvo opravdanje imaju kod Boga oni koji se u dan Gospodnji ne sastaju da slušaju reč života i da se hrane božanskom hranom, koja ostaje večno?« (Pogl. XIII)
Crkveni provincijski sabor u Laodikeji (364. god) u 29. pravilu donosi delom bogoboračku uredbu: »Hrišćani ne smeju slediti običajima judejskim i subotom počivati, nego im treba da i u taj dan rad; nedelju pak moraju naročito da poštuju, i ako mogu uzdržavati se od radnje kao hrišćani. A koji se zateknu, da slede judejskim običajima, neka su anatema od Hrista.«
Rimski patrijarh Silvester (314.-335. g.) piše o subotnjem postu (žalosti) na Zapadu i nedeljnom prazniku radosti: »Ako svaka nedelja treba da se radosno svetkuje od strane svih hrišćana u znak sećanja na Vaskrsenje, svaka subota treba da se proživi u znak sećanja na sahranu i prokletstvo judejaca. Naime, svi Isusovi učenici plakali su u Subotu zbog smrti Spasitelja, dok su judejci klicali od radosti, a žalost je vladala među apostolima koji su postili. Isto tako mi smo obuzeti žalošću zbog Gospodnje smrti, ako hoćemo da se radujemo s njima u dan Vaskrsenja. Naime, zbog judejskih običaja nje pogodno uzimati hranu i držati judejske obrede.«
Drugi jedan patrijarh Inokentije I (401.-417. g.) svedoči za saborni značaj vaskrsnog dana: »Mi slavimo nedelju zbog veličanstvenog Vaskrsenja Gospoda našega Isusa Hrista, ne samo na Uskrs, već u toku sedmice, svake nedelje.«
I 'Apostolske ustanove' pokazuju da je nedelja (od subote uveče) bila namenjena euharistiji i čitanju sakralnih spisa: »A osobito u dan subote i u vaskrsni /dan/ Gospoda najvrednije potecite, hvalu uzašiljući Bogu, koji je kroz Hrista sve učinio, i Koji Ga je k nama poslao i dozvolio da postrada i Koji Ga je vaskrsao iz mrtvih. Jer šta će odgovoriti Bogu oni koji se ne sastaju u taj dan radi spasonosne reči o vaskrsu, u koji stojeći vršimo tri molitve, u spomen Onoga, koji je iza tri dana vaskrsao; u koji biva čitanje 'Proroka', i javljanje Evanđelja, i uznošenje žrtve i dar svete hrane.« (II, 59)
Sa prevođenjem institucionalizovanog hrišćanstva u državnu religiju Rimske Imperije, i svetovna vlast je svojim pravnim aktima i regulama počela da naređuje i određuje nedelju kao obavezni dan odmora od rada i poslova, radi omogućavanja i podsticanja učestvovanja u hramsko-oltarskoj službi, što je već bio simptom dublje degradacije. U panegiričkom delu 'Žitije Konstantinovo' (lib. IV) Eusebije iznosi za ovog osinog monarha i svoga prijatelja da je nedelju odredio za posvećenu molitvu: »... Svima rimskim građanima je izdao naredbu da u dane istoimene Spasitelju /= u Gospodnji dan/ ostavljaju svoja zanimanja. Što se tiče vaskrsnoga, Gospodnjeg i prvog dana, koji se negda nazivao danom svetlosti i Sunca, to je zapovedio revnosno čuvanje ovoga dana svojim vojnicima, i onima koji su primili božansku veru; davao je toga dana slobodu od službe, da bi bez smetnje bdili u crkvi Božijoj, i da im niko ne bi branio da tada vrše svoje molitve. A drugim vojnicima, koji još nisu primili božanski zakon, propisao je naročitim zakonom da se u vaskrsne dane kupe u predgrađu na otvorenim poljima, i da tamo na dani znak svi zajedno uznose Bogu naučenu molitvu.«


"Trinaesti Apostol" (car Konstantin) i majka mu Helena, koja je po predanju našla drveni Hristov krst (finorazvaljana glina, odlivak, XII stoleće)


Car Konstantin Veliki, koji je institucionalizovanu Crkvu vezao za Carstvo i nametnuo joj se kao ‘vrhovni sveštenik’, izdao je 7. marta 321. zakon u kome naređuje odmor u dan Sunca (čime je sebi dao prerogative Boga, i pokazao duboko nerazumevanje Božijeg Zakona): »U časni dan Sunca, sve sudije, gradsko stanovništvo i zanatlije svake vrste, neka počivaju u poštovanja dostojan dan Sunca. Samo u selima poljodelci neka bez prepreke i slobodno rade, jer se često dogodi da sutra nije zgodno sejati ili vinograd saditi, da se propustivši zgodnu priliku ne liše prikladnog vremena poslanog nebeskim proviđenjem.« (Codex Iustinianus, III, tit. X, lib. II) – Banalno je da svetovni zakon imperativno traži i naređuje ono što je Gospod već regulisao i odredio; državni zakon može samo da stvori pravne pretpostavke da se dato božansko pravo može slobodno ostvarivati i da sankcioniše onemogućavanje ostvarivanja tog prava, prava na sedmični odmor.
I Sozomen (Sozomenos, prva polovina V. stoleća) iz Gaze u svojoj helenskoj ‘Historiji Crkve' ukazuje kako je Konstantin naredio »da u dan zvani Gospodnji, onaj koji Judejci nazivaju prvi u sedmici i koji neznabošci posvećuju Suncu /.../ imaju da prestanu poslovi suđenja i svi drugi poslovi, i da se služi Bogu molitvama i prozbama.« (I, 8)
Regulativu koju je doneo Konstantin, nekadašnji privrženik degradiranog solarnog Hrist-Mitrinog kulta (u III veku službene religije celog Carstva), Orleanski sabor (538. g.) je donekle reistriktivno preinačio: hrišćanima je zabranjeno da u nedelju oru ili obrezuju vinograd. Na saboru u Makonu (585. g.) nalaze se već odredbe koje traže potpunu obustavu svakog rada nedeljom za hrišćane. – I zakonodavstvo posle Konstantina, kako već beleži Codec Theodosianus (438. g.), ponavlja regulativu odmora i zabranu bavljenja određenim poslovima u toku Gospodnjeg dana.
Iako su u početku istinski hrišćani, subotu imali kao dan posvećenog odmora a prvi deo nedelje kao vreme posvećenog liturgijskog saborovanja, kada je pod carem Hadrijanom, posle jevrejskog ustanka (132.-135.) predvođenog Simonom Bar-Kosibom (koga predaja naziva Bar-Kohba – 'sin zvezde') judaizam kao religija stavljen vam zakona, hrišćani su eksplikativnije svoju kultnu sabornost vezali za nedelju, da bi se u Carstvu što manje tretirali i uzimali kao judejska struja i sekta, da bi izbegli nepotrebne pritiske. – »Što se tiče onih koji zbog slabosti duha žele da drže subotu i druge slične običaje, njih treba primati i družiti se s njima kao s braćom rođenom od majke, jer se i oni mogu spasiti«, – ukazuje Justin Martir u svome 'Dijalogu sa Jevrejinom Trifonom' (pogl. 47). – Sledbe koje su svetkovale subotu kao dan odmora, nalazimo održane i u vreme zlokobnog cara Justinijana, (482.-565.) koji je pokrenuo progone protiv njih: »Među hrišćanima u celom Romejskom carstvu bilo je mnogo onih čija je vera odudarala od službene vere, a koje je službena crkva nazivala hereticima; takvi su bili montanisti i subotari, ...« (Prokopije: Historia arcana, 11)
Svetkovanje subote kroz počivanje ne kaže da Božiji čovek ostalih dana ne treba sveto da živi. Origen tako ukazuje: »Kazao bih da za savršenog hrišćanina, koji svagda u svojim mislima, rečima i postupcima služi Gospodu, svi njegovi dani Gospodnji, i on uvek svetkuje Gospodnji dan.« ('Protiv Kelsa', VIII, 22) – Svaki svoj dan, i sav svoj život čovek treba da posveti usavršavanju i čišćenju duše, a jedan dan u sedmici da posveti mirovanju od spoljašnjeg rada.
Da bi narod pridobilo sa svetkovanje nedelje po svojim kultnim merilima, sveštenstvo institucionalizovane Crkve je u Španiji krajem VI. stoleća proturilo tzv. 'Nebesku poslanicu', koju je navodno sam Hrist napisao, a koja iznosi čitav niz proklinjanja i pretnji za one koji ne uvažavaju nedelju i praznične dane posvećene raznim svecima.
Kako je Sunce simbol duhovnog usdizanja i okrepljujuće radosti, to se i dan Sunca često naziva i dan radosti (v.: Tertulijan: Apologeticum, cap. 16. Prema 'Didaskaliji' zločin čini onaj koji nedelju provodi u žalosti i nesreći (cap. XXI). U eminentno radosni dan, u dan uzdizanja, molilo je se samo stojeći, ne i klečeći. U 15. pravilu Petra Aleksandrijskog iznosi se: »Nedelju pak provodimo kao dan radosti, jer je u taj dan /Gospod/ vaskrsao, i predano nam je da toga dana ne treba klečati.« – U svome spisu ‘O Duhu Svetom’ bogoslov Basilije piše i ukazuje Amfilohiju za uzvišenost nedeljne službe: »... Ne samo zato što smo vaskrsli sa Hristom i što moramo težiti višnjem, mi stojimo u vreme molitve u dan spomena na vaskrsenje da bi se sećali blagodati koja nam je podarena, a takođe i zbog toga što se ovaj dan praznuje kao predukus veka koji očekujemo.« (ogl. 26) – U dan radosti ni post nije bio dozvoljen, nije odobravan: 'Ako se neki klerik zateče da posti u dan Gospodnji ili u subotu, osim jedne jedine /pred Pashu-Uskrs/, neka bude svrgnut, ...« ('Apostolska pravila', can. 66; v.: 'Didaskalija', cap. XXI; 'Apostolske ustanove', V, 20) – Nedeljni post i Tertulijan vidi kao greh (De oratione, cap. 23) – U zakonu izdatom 368. g. od strane cara Valentijana Starijeg iznosi se: »U dan Sunca, koji se izdavna smatra radosnim, neka se ni od jednog hrišćanina ne traži dug.« (Codex Theodosianus, VIII, 8, 1)
Antiohijski episkop Petar (311. g. mučenički stradao za Hrista) iznosi za Gospodnji dan: »Mi praznujemo nedelju kao dan radosti, radi Onoga koji je vaskrsao u taj dan.« (Kanon, 15)
Dan radosti je bio zabranjen za post: »Ako se neki klerik zateče da posti u dan Gospodnji ili u subotu, osim jedne jedine, neka bude svrgnut, a ako je laik, neka bude odlučen.« ('Apostolska pravila', kanon 66)
Borbeni Teofil (Theophilus) Aleksandrijski (izabran za arhiepiskopa na Aleksandrijskoj katedri 385. g.) ukazuje na važnost nedelje, kraljice dana (grč.: basilíssa tMn hmérMn): »I običaj i dostojnost traži od vas da poštujete svaku nedelju, i da je svetkujete, posto je u nju Gospod naš Isus Hristos isposredovao nama vaskrsenje iz mrtvih.« (PG, LXV, 33; cp.: 'Dela', 26:23)
Iz svega ilustrativno prezentovanog jasno se izvodi i nameće zaključak: u apostolskome hrišćanstvu predvođenom namesnikom Petrom, kao i u poapostolskom hrišćanstvu, kao dan Gospodnji važila je, uzimana je isključivo nedelja, dok je subota ponajprije bila dan odmora. I ne samo da je rano hrišćanstvo poznavalo nedelju kao saborni a subotu kao počivajući dan, već tragove tih ustanova nalazimo i među. tzv. neznabošcima. O tome i Klement u svojoj ‘Šarenici’ ilustrativno propoveda (V, 14, prg. 107; cp.: Svetonije: ‘Tiberije’, 32).

l. Da li je Hristovu Crkvu kao njen pontif
predvodio Simon Petar ili Jakov Pravednik? Da li je imperator
mogao biti prvosveštenik u Hristovoj crkvi?
Da li je rimski episkop mogao da postane vaseljenski episkop?

Ako ne bi poznavali organizacioni profil, ustrojstvo rane Hristove Crkve, na osnovu redigiranih 'Dela apostolskih' možda bi i izveli zaključak da je Hristovom Crkvom upravljao Isusov brat – Jakov Pravednik; tako Pavlov satrudnik lekar Luka piše: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s njima poseti J a k o v a, a sve starešine su bile prisutne.« (21:17-18) U 'Poslanici Galatima' Pavle stubovima Crkve naziva Jakova /Pravednika/, Kefu (Simona Petra) i Jovana (2:9), a ukazujući na svoje posete Jerusalimu opet kao središnju figuru Crkve u Jerusalimu predstavlja Isusovog brata, nazira i esena Jakova: »... Posle tri godine odoh gore u Jerusalim da upoznam P e t r a, te ostah kod njega petnaest dana. A nikoga drugog od apostola nisam video sem Jakova, brata Gospodnjeg.« (1:18-19; v.: 2:2) Apostol Pavle pred Jakovom i jerusalimskim starešinama pripoveda o svojim misionarskim podvizima: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve starešine su bile prisutne. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima.« ('Dela', 21:17-19) – U Pseudo-Klementovim spisima Jakov je nazvan gospodarom i episkopom Crkve, te gospodarom i episkopom episkopa (Recognitiones, III, 74; I, 68). Tako se u pseudoepigrafu 'Klementovo pismo Jakovu' episkop rimski obraća Pravedniku kao gospodaru i episkopu (svih) episkopa, upravitelju svete Jerusalimske Crkve Jevreja: š»uĽ·Â 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔÉ˝ ŔąĂşyŔó, ´ąsŔż˝Äą ´r Ät˝ 9µÁżĹñ»tĽ
łw±˝ ˛Á±wÉ˝ şş»·Ăw±˝ ... (1:1) Slično obraćanje stoji i na početku ‘Petrovog pisma Jakovu’: »Petar, Jakovu, gospodaru i nadgledniku svete Crkve -  sÄÁżÂ 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔó ÄĆÂ
łw±Â şş»·Ăw±Â ...«
Dok Simona Petra nalazimo kako prebiva u Jerusalimu ili Antiohiji (2:11), ili kao putujućeg apostola, Duhom upućenog pre svega 'obrezanima' – Jevrejima, dotle velikog asketu i molitelja Jakova Pravednika (koji nije poput dela učenikâ od strane judejske vlasti i življa prognan iz Svetog Grada posle mučeničke Stefanove smrti – 'Dela', 8:1.14) vidimo stalno prisutnog u Jerusalimu. Jer on je i bio višedecenijski episkop, anđeo, Hristove Crkve u Jerusalimu, eparhijski (he eparheía = oblast kojom upravlja eparh) nadglednik prvonastale lokalne, pomesne Crkve koja je bila i središnja Crkva, te nazirski predstojatelj pri Solomonovom Hramu, u kome su se okupljali i hrišćani: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) Na čelu svake lokalne i urbane, organizaciono-hijerarhijski upotpunjene crkve (grč.: ekklsía = skupština), koja je i sabor (grč.: sýnodos), skup (sýnaksis) i zajednica (koinMnía) vernih okupljenih u Hristovo Ime, bio je kler sastavljen od jednog nadglednika, presbiterijuma (starešinskog veća) i đakonâ. Episkop i presbiterimi činili su savet (grč.: synédrion) zajednice. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' ukazuje se za majku svih crkava, Hristovu Crkvu u Jerusalimu: »A Crkvi u Jerusalimu bi dat Jakov, brat Gospodnji, za njenog predstojatelja i anđela; i pod njim dvadeset i četiri sveštenika u četverostrukoj službi, te pomoćnici i uz to đakoni.« (96:13) – Historik Eusebije, prenoseći zapise znamenitog hrišćanskog učitelja Klementa Aleksandrijskog (umro oko 217. g.), kazuje takođe da je Jakov Pravednik prvi dobio episkopstvo u Hristovoj Crkvi Jerusalima: »Kliment u VI. knjizi svojih 'Primera' /Hypotyposes/ potvrđuje to kazivanje, pa iznosi: "Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle Njegovog Vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog". – U VII knjizi on piše ovo: "Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim Apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, među kojima je bio i Barnaba ... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova /Hrama/ i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu'.« ('Historija Crkve', II, 1) – Jakov Pravednik, znameniti službenik Hrama, koji je ubijen uz hram, blizu Hrama je i sahranjen, kako prenose Hegesip (II, 23, 18) i monahinja Egerija: »U crkvi koju nazivaju Sveti Sion, nalazi se presto Jakova, brata Gospodnjeg, koji je sahranjen pored Hrama.« (Petar Đakon: 'O svetim mestima', E) – U 'Bakrenom svitku' sa Mrtvog mora pominje se grobnica i bašta znamenitog Pravednika, Cadoka (col. 119).
Jakov Pravednik, doživotni vegeterijanac i asketa, koji je pripadao i esenskom redu, kao episkop Hristove Crkve u Jerusalimu proveo je nekih 26 godina: od 36. do 62 godine, kada ga je judejski prvosveštenik Hanan II. dao pogubiti. Flavije o tome u svojim ‘Starinama’ izveštava: »... Čuvši za smrt Festa /= rimskog namesnika Judeje 60.-62. g. ne./, Imperator posla Albina za namesnika u Judeju. U to vreme kralj /Agripa/ lišio je Josipa prvosvešteničkog dostojanstva i postavio mu kao naslednika Hananovog sina, koji je takođe zvan Hanan. /.../ Hanan Mlađi /.../ imao je krutu i nemirnu narav; pripadao je sadukejskoj stranci. Pošto je bio takav / čovek /grub i žestok sudija/, Hanan je smatrao da je nastupila povoljna prilika /za udovoljenje svojoj surovosti/, jer je Fest umro a Albin bio još na putu. Stoga on okupi Sinedrion i postavio pred njim Jakova, brata Isusa, kojeg nazivaše Hristom, kao i nekoliko drugih lica. Optužio ih je da su prestupili Zakon, i predao ih da budu kamenovani.« (XX, 9, 1) Nakon negodovanja pred Agripom (koji je dolazio iz Aleksandrije) dela pravdoljubivog naroda zbog ovakve brutalne i neopravdane egzekucije nad sveštenoslužiteljem Jakovom, kralj je Hanana, nakon tri meseci službovanja, lišio položaja velikog sveštenika.
Posle smrti Isusovog brata Jakova, kormilo Crkve u Jerusalimu preuzeo je još jedan posvećenik iz Hristovog galilejsko-nazarenskog roda (poznatog po tome što je Pashu beskrvno obeležavao – 'Dvanaestorica', 6:1), Isusov rođak – Simon, Spasiteljev, sin Kleope i Marije, sestre blažene Marije ('Luka', 24:18, cp.: 'Jovan', 19:25); Eusebije: 'Historija Crkve', III, 11), koji je lično video i slušao Gospoda (Eusebije, III, 32), i mučenički postradao u dubokoj starosti, u 120. godini života, u vreme imperatora Trajana (107. godine).
U redigovanim evanđelskim i uopšte novozavetnim tekstovima gotovo uvek vidimo da je Simon Petar, prozvan Kefa ('stena' na aramejskom – 10:7), među Dvanaestoricom uvek kao prvi pomenut ('Matej', 10:2; 'Marko', 1:36; 'Luka', 9:32; 'Dela', 2:14 i drugde), što odražava ulogu koju je on imao u Hristovoj Crkvi, i osvedočuje ga kao istinsku stenu isklesanu iz Velike Stene, Hrista Spasitelja. I sam Hrist, Summus Pontifex, najavljuje ga kao prvi temelj na kome će podići Svoju slavnu Crkvu, kao prvog među jednakima, u središtu jednakih, a ne kao prvog nad ostalima: »Ti si stena /izvađena/ iz Stene, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju; i Ja ću tebe podići iznad Moje Dvanaestorice da budeš Moj zastupnik na zemlji kao središte jedinstva Dvanaestorice, a drugi će biti pozvan i izabran da zauzme tvoje mesto među Dvanaestoricom, a ti ćeš biti služitelj služiteljima, i napasaćeš Moje ovnove, Moje ovce, i Moje jaganjce.« ('Dvanaestorica', 89:8) – Međutim, Gospod takođe i svu Dvanaestoricu pokazuje kao temelje Svoje Crkve (44:5, 70:7; cp.: 'Isaija', 51:1; 'Otkrivenje', 21:14). Najveću vlast Gospod je dao svim Apostolima, i udeo u toj vlasti osećao je i Pavle Taršanin: »... Ni po čemu nisam manji od prevelikih Apostola.« ('Korinćanima', II, 11:5; v.: 12:11; I, 15;19; 'Galatima', 2:6: ) Hristova Crkva nije bila utemeljena samo na Petru, već na svim Apostolima i Prorocima, na Hristu kao Ugaonom Kamenu ('Efescima', 2:20-21).
Posle Hristovog Vaznesenja Petar od Bratstva biva prihvaćen kao Hristov namesnik i predstavnik (ne zamenik!) na Zemlji, vrhovni sveštenik – pontif (pontifex) velike, vaseljenske, katoličanske Crkve, koja je bila jedno telo iako je po raznim mestima imala obitavališta crkvenih skupova, telo čija Glava je bio i ostao Hrist Istiniti (cp.: 'Korinćanima', I, 1:12-13): »Onda Jovan i Jakov odvojiše Petra iz svoga broja uz polaganje ruku, da bi on mogao presedavati nad njima u Ime Gospodnje, govoreći: 'Brate, budi kao kamen isklesan, kocka. Upravo ti, Petre, koji si Petra/Stena, svedočanstvo Istine nosiš na svakoj strani'.« (96:5) – Možemo, dakle, videti jasno: dok je Jakov Pravednik upravljao središnjom lokalnom Hristovom Crkvom, Crkvom u Jerusalimu, Petar, sin Jonin, je u Hristovo Ime namesnički bdio nad celom, univerzalnom (katoličkom) Crkvom. Po Pseudo-Klementovim sastavu AnagnMrismoin apostol Petar u feničanskom Tripolisu upozorava narod: »Ne verujte nijednom učitelju ako on ne donese iz Jerusalima svedočenje Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (4:35) – Kao što je Petar bio učitelj Vaseljene, tako su to bili i ostali Apostoli, jer Hrist je svim apostolima dao istu Vlast, a Petar je mogao biti prvak samo ako je imao i apostole uz sebe, na svojoj hristonosnoj strani.
Petar je vršio službu kako Hristovog namesnika, pontifa, tako i apostolsku službu: putovao je, poučavao, podizao mesne crkve, pored ostalih i onu u Rimu. U Rimu je i stradao pod Neronom gde je po predanje razapet naopako. Petrov boravak i stradanje u Rimu neverodostojna predaja je kasnije grubo interpolirala, pa ga je proglasila prvim rimskim episkopom. No Hrist Petra nije načinio vrhovnim sveštenikom Rima, već prvim sveštenikom Svoje, Univerzalne Crkve. Rimska crkva nije ni majka ni učiteljica svih crkava, već je to bila Crkva u Jerusalimu. Po rimskoj suprematotskoj teologiji sveti apostol Petar nije samo osnovao Crkvu u Rimu, nego je u Rim za večnost preneo svoju katedru (cathedra) i svoju stolicu (sedes), tako da sva vlast koju je imao apostolski Prvak, potom sukcesivno i prejemstvom prelazi na one koji zauzimaju Petrovu Stolicu. Rimski pontif Damas (366.-367. g. ne.) prvi u potpunosti poistovećuje Apostolsku Stolicu sa navodnom Petrovom Katedrom u Rimu I sami rimski episkopi počeli su sebe da smatraju ‘Petrovim naslednicima’ i ‘vrhovnim upravljačima Crkve’. Inokentije III u jednome svome pismu iz 1199. g. naznačuje: »Primat Apostolske Stolice /Apostolicae sedis primatus/, koji nije ustanovljen od čoveka, nego od Boga, može se dokazati mnogim evanđelskim i apostolskim svedočanstvima.« (Acta, I, 9, 187-188)
Takvo iskrivljeno i okrnjeno viđenjenje, koje ne razlikuje apostolsku od episkopske službe, donelo je velike podele i sukobe u Hristovoj Crkvi. Apostolstvo i nadopunjujuće mu profetstvo je harismatska služba u koju uvodi i postavlja sam Duh Sveti. Još pre rođenja Crkve u Palestini, takav Božiji poslanik i prorok bio je Jovan Krstitelj. Neko ko bi bio samo episkop, arhont i anđeo u (pomesnoj) Crkvi, on nikako ne bi mogao da bude i prvak Univerzalne Crkve. Čak ni Jakov Pravednik, iako je bio prvi arhont, prve, majčinske Jerusalimske Crkve, nije mogao da bude pontif Univerzalne Crkve. Jerusalimska katedra je imala jurisdikcioni i uglednički nadglednički primat samo dok je imala Apostolski krug uz sebe. – Epifanije Kiparski iz izvitoperenog predanja prenosi: »... Prvi apostoli Petar i Pavle i sami su bili episkopi u Rimu.« (Haer. 27, 6) Naravno, jedna crkva je u datom trenutku mogla imati samo jednog regularnog episkopa; dvojna episkopska vlast, po principu rimske konsularne magistrature, hrišćanstvo nije poznavalo kao regularnu upravljačku kategoriju. Po uzoru na Hrista Petar je stalno ekspediciono-propovednički nastupao i istovremeno nadgledao razvoj Bratstva. – Basilije Veliki, pristalica načela kolegijalne sukcesije (gde su sve episkopske stolice uzimane i kao sedes apostolicae), kada je Ambrosije postavljen za episkopa u Mediolanu, i njegovu katedru vidi kao nosioca Apostolske Vlasti: »Gospod te je podigao na Apostolsku Katedru.« ('Poslanice', 197, 1) U Ambrosijevo vreme Apostolska Katedra već dugo nije bila u paganizirajućoj Crkvi. Nosilac istinske Vlasti u Crkvi nije ničija episkopska katedra (koja se navodno može lančano naslediti), već je nosilac Vlasti Duh Sveti, Koji se nasleđuje i zadobija predanim i služiteljskim duhovnim životom. Bez živog prisustva Duha Svetog u Crkvi, i bez harismatskog Apostolstva, besmisleno je i nakaradno je govoriti o Hristovom pontifikatu i namesništvu na Zemlji. Duh se ne vezuje za institucionalno-hijerarhijske figure, već za život onih koji Hrista stavljaju u središte svoga života. – Konstantinopoljski patrijarh Tarasije u svojoj poslanici (upućenoj oko 787. g. ne.) rimskom primasu (lat.: primus = ‘prvi’, superlativ od prior) Hadrijanu, priznaje uvreženu zabludu da je rimskome Bratstvu apostol Petar ostavio (supremacionu) katedru.
Vaseljenskom Crkvom sveti apostol Petar, sa Apostolima i Prorocima, najverovatnije je upravljao prevashodno iz Jerusalima i velike Antiohije, koja je kasnije, posle rušenja Jerusalima, dobila na značaju (cp.: 'Dela’, 11:26), postala središte širenja hrišćanske vere. Kao drugog posle Petra pontifa univerzalne Crkve nalazimo Ignatija Bogonosca (67.-107. g.), od koga su nam sačuvane sedam poslanice. Tako najveći crkveni besednik Jovan Zlatousti ukazuje: »Ignatije je savršeno upravljao Crkvom u vreme kada njen put još nije bio dobro utrven. On je upravljao Crkvom naše otadžbine, takvog velikog grada, i mnoštvom naroda od dvesta hiljada. Pre Ignatija, Petar, nastojatelj /epistats/ sve vaseljene, ovde je /u Antiohiji/ dugo vremena boravio, kao da je naša Lađa /– Crkva/ bila protivteža cele vaseljene. A Ignatije je posle njega nasledio načalstvo te Crkve.« (PG, L, 593) – Ignatije je skoro 40 godina iz Antiohije upravljao Crkvom u Siriji (v.: ‘Ignatijeva Poslanica Efescima’, 3:2) i uopšte Hristovom Crkvom; no on nije imao i nije postigao onaj autoritet koji je imao apostol Petar. Inače, duhovni uticaj Sirijske Antiohije bio je izrazit i očigledan i u Palestini, i u Kilikiji, i u Arabiji.
Origen u ‘Homiliji na Luku’ (6:3) iznosi: »Našao sam zapisano u ‘Poslanici Mučenika’, velim za Ignatija, drugog posle Petra episkopa Antiohije, koji je u vreme gonjenja /hrišćana/ bio u Rimu bačen pred zverove, gde kaže, ...« – To što je u jednom periodu svoga života Petar upravljao Crkvom iz Antiohije, predaja je napravila kao da je on bio episkop Antiohije. Nabrajajući znamenite episkope i historik Eusebije Kajsarejski iznosi: »I čoveka od mnogih sve do danas još slavljenoga – Ignatija, koji je po prejemstvu iza Petra drugi preuzeo episkopstvo Crkve u Antiohiji.« ('Historija Crkve', III, 33) – Sokrat Sholastik (početak V stoleća) iznosi za Ignatija, nadzornika Crkve u Antiohiji, Crkve u Siriji, i vaseljenske Crkve: »Ignatije Antiohijske Sirije, treći /po redu/ iza apostola Petra, episkop, imao je viđenje anđelâ kako slavoslove Sveto Trojstvo antifonskim pesmama ...« ('Historija Crkve', VI, 8) Pred rimskim imperatorom sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac optužen je kao otac svih hrišćana, kao poglavar Hristove Crkve. I bačen je lavovima, ... Pola stoleća kasnije i Polikarp Smirnski stradao je optužen i kao »učitelj Azije, otac hrišćanâ.« (‘Stradanje Polikarpa Smirnskog’, 12:2) Slično ukazuje i Jeronim u ‘slavnim muževima’: »Polikarp, učenik Apostola Jovana i od njega postavljen za Episkopa Smirnjana, postao je princeps cele Azije, ...« (17)



Justinijan – bizantijski imperator koji je se postavio i kao vrhovni sveštenik Crkve (portret-detalj, mozaik u crkvi Svetog Vitala u Raveni).


Da Hristova Crkva vremenom nije izgubila položaj i značaj vaseljenskog primasa, prvosveštenika, ne bi se kasnije ni rimski imperatori (koji su zvanično nosili i titulu pontifex maximus – vrhovni sveštenik, od 12. g. se. do 379. g., kada je Gratijan odbacio datu titulu) mogli legitimno nametnuti kao ‘prvosveštenici’, koji sazivaju (ponajprije vaseljenske) sabore i potvrđuju odluke merodavne za ustrojstvo i doktrinizaciju Crkve, koji odlučuju od Crkve nepodobne sveštenike (na primer imperator Valentijan je odlučio ebionitstvu naklonjenog Fotina iz Galogrekije – Tertulijan: ‘O znamenitim muževima’, pogl. 107) ... Sokrat Sholastik izveštava kako su u Konstantinopolu makedonijevci arijanskog cara Valenta, progonitelja nikejskih hrišćana, molili da sazove sabor »radi popravljanja vere.« ('Historija Crkve', IV, 2) – Simeon Solunski, protežirajući značaj i ulogu Crkve u Konstantinopolu ukazuje: »Pri raspravama o božanskim dogmama i ostalom sveštenom predanju, zakone nije donosio samo onaj jedan episkop koji beše u Konstantinopolskoj crkvi, nego se na zapovest i nastojanjem pobožnih careva, sabiraše episkopi, koji behu po celom svetu vođe pobožnosti.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 93) U jednom svom pismu caru Trajanu Plinije Mlađi traži od njega, kao od prvosveštenika, rešenje kako da postupi u vezi odobravanja prenosa posmrtnih ostataka, što su od njega zahtevala određana lica čijim rođacima su nadgrobni spomenici bili oštećeni ili poplavljeni: »Znajući da se u Rimu za slučajeve ove vrste podnosi zahtev svešteničkom kolegijumu, ja sam odlučio da tebe, gospodaru, pitam za savet, kao vrhovnog sveštenika, da bih bih znao tvoju želju kako da se ophodim u takvim i sličnim situacijama.« ('Pisma', X, 68) – Imperator Julijan za sebe ukazuje: »... Zahvaljujući bogovima nosim titulu vrhovnog sveštenika, iako nipošto nisam dostojantako visoke dužnosti.« ('Pismo Temistiju', 298 C) – Atanasije Veliki (izabran za episkopa Aleksandrije 328. godine), autor dokumentarno značajnog dela 'Historija saborâ u Ariminu i Seleukiji', koji je proganjan zbog privrženosti nikejskoj veri, u jednoj svojoj poslanici, upućenoj prijateljima, povodom sabora u Ariminu pod pokroviteljskom cara Konstantija, iznosi za okupljene sveštene aktere: »... Pišući tobož o Gospodu, oni kažu za Konstantija, da je on vladalac /despótn/, zbog toga što je on dao snagu njihovoj nečasnoj nauci, pa pridodajući samom caru ime večnoga, odriču večnost Sinu Božijem. /.../ Kao što Frigijci govore za Montana i Maksimilu, tako i ovi kažu za Konstantija, da je to njihov episkop.« (Sokrat Sholastik, II, 37) – Pogromaški bizantijski car Justinijan postavio je se kao 'vrhovni sveštenik' Crkve, dao je sebi pravo i da postavlja i razrešava klerike, kao i da prodaje ugledne svešteničke službe. Prokopije tako pripoveda kako je Justinijan nekog pretvorenog hrišćanina, ljubimca svoje žene Teodore, imenovao za episkopa u Aleksandriji, gde je zbog ubistva uklonjen s položaja: »Posle nekog vremena, Pavle dođe u Konstantinopol, i ponudi caru sedam zlatnih kentenarija kako bi ga ponovo ustoličio na sveto mesto. Justinijan odmah zgrabi novac, ophodeći se prema njemu s velikim uvažavanjem, te pristane da ga imenuje za episkopa Aleksandrije, i to vrlo brzo, iako je drugi čovek bio na tom položaju.« ('Tajna historija', 27) Šesti Vaseljenski sabor, kao i Četvrti ranije (prav. 2), regulativno ustaje protiv simonije, unutrašnje kupovine klerikalnih zvanja i službi: »Koji su novcem kupili postavljenje, a ne usled toga što su izabrali sveštenički život i što su o svemu podrobno ispitivani, bilo da je reč o episkopima ili bilo kome drugom iz klera, zapovedamo; takvi moraju biti nizvrgnuti, kao i oni koji su ih postavili.« (Prav. 22) Vezujući se za svetovnu monarhiju, pojedini klerici su umišljali da na monarhističko-rodbinski princip mogu predavati svoju sakralnu vlast i dostojanstvo: »... Ako neki episkop predstavi crkvi heretike ili neznabošce, bili mu oni rodbina ili ne, te ih postavi za svoje naslednike, protiv takvog episkopa, i nakon njegovog upokojenja, neka se izrekne anatema, ...« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 92)
Inače, u starom Rimu, sveštenike je najpre birao narod na osnovu kandidatskih listi pripremljenih od strane svešteničkih kolegijuma, ili bi sami ti kolegijumi kooptiranjem birali nove članove. Već u carsko doba sveštenike bira senat na carev predlog ili preporuku: »... Kajsar predloži senatu da Viteliju, Veraniju i Serveju dodeli zvanje sveštenika.« (Takit: 'Anali', III, 19) – Rimska religija je bila potpuno profanisana i za državu vezana religija. Zato su i rimski imperatori, kada su prihvatili hrišćanstvo kao državnu religiju, postavili se i kao prvosveštenici i tutori te religije. Konstantin Veliki je često pred narodom iznosio besede o pitanjima vere (Eusebije: 'Život Konstantinov', IV, 29), postavivši se očigledno kao pastir Crkve. Nekršteni car Konstantin, koji je u Nikeji sazvao mnoge episkope, u svojoj Poslanici Crkvi u Aleksandriji i svojoj Poslanici crkvama (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 9) izražava svoje zadovoljstvo što sa episkopima može biti »ravan drug u službi.« – Eusebije, ideolog Konstantinove 'hrišćanske' države stavlja u usta Caru sledeće reči, upućene jednom prilikom episkopstvu, kojim se on lažljivo ograničavao samo na nadgledništvo pagana i nekrštenih: »Vi ste episkopi onih koji su unutra u Crkvi, a ja sam od Boga postavljeni episkop onih koji su izvan /epískopos tMn ektós/.« (IV, 14) Car Lav II nadmeno ukazuje i piše rimskom pontifu Gregoriju II (715.-731. g. ne.): »Car sam i sveštenik.« (Mansi, II, 976) Na arelatskom (353. g. ne.) i mediolanskom (355. g.) saboru imperator Konstantije preteće je ukazao da njegova carska želja važi kao kanon. Na saborima pored cara mogli su prisustvovati i njegovi izaslanici i senatori, koji su često vršili pritisak na volju i odluke crkvenih poslanika. Za 'pobedonosnog' cara Konstantina Velikog, 'sunce' Rimskog Carstva, koji je Crkvi poklanjao 'naročito staranje', Eusebije uznosi: »... Kada su u raznim krajevima /klerici/ imali među sobom izvesne razmirice, on je, kao neki opšti episkop /koinós epískopos/ od Boga postavljen, sazivao sabore služitelja Božijih.« ('Život Konstantinov', I, 44) Ako su se na saborima donosila i razmatrala 'samo' duhovna, verska (a ne i politička) pitanja, zašto bi sabore sazivao car, državni poglavar? Zašto je Crkva dozvolila da se jedan imperator, predstavljao se on i hrišćaninom, nametne kao njen prvosveštenik?
Vremenom, u Crkvu je se uvukla pošast investiture: 'pomazani' svetovni vladaoci (i njihovi vazali) počeli su daju duhovna zvanja crkvenim upravljačima, kao i da sami sobom, po njihovoj smrti, popunjavaju njihova duhovna mesta (ponajprije da bi preuzeli njihova posednička bogastva). Koliko je pogrešno da se sveštenik postavlja kao svetovni vladar, toliko je izopačeno i da se svetovni vladar postavlja kao (vrhovni) sveštenik; obojici slavoljublje i častoljublje pomućuje um. Potpuno je paradoksalno je da jedan monarh, koji uz to nije ni regularno pomazan klerik, postavlja sveštenoslužitelje u Hristovoj Crkvi. Potpuno pogrešno je i da primorava i okuplja episkope kako bi ovi rukopoložili nekog ko je njemu po volji; tako, kada je presbiter Pavle rukopoložen za episkopa Konstantinopola, arijanstvu naklonjen car Konstantije okuplja arijanske sveštenike, zbacuje Pavla sa katedre i postavlja Eusebija Nikomedijskog za episkopa Konstantinopola (Sokrat: 'Historija Crkve', II, 7) Vidi se jasno da paganizirana, imperatorska Crkva, koja je izdala Hrista i Hristovu Državu, ne može da se poziva da ima apostolsko prejemstvo, da ima regularnu hirotonijsku liniju do svete Dvanaestorice. Da je Crkva katehetama zadržala jak kriterijum za posvećenje i ulazak u Hristovu lađu, da je tako dobila i zadržala istinski prosvećen verujući narod, onda bi i takav prosvećen narod znao da izabere sebi dostojne upravljače, koji se ne bi prodavali i slubljivali sa svetovnom vlašću. Car iznedren iz nezapamćenog imperijalnog grotla Zla, postavio je se kao hrišćanski 'prvosveštenik', iako vrlo dugo nije bio, kako Rufin ukazuje, ni kršten u Hristovo Ime; Konstantin je kršten u predgrađu Nikomedije (od strane arijana Eusebija Nikomedijskog) tek nekoliko dana pred smrt, kad je se razboleo, a krštenje je, po Teodoretu, odlagao dotad jer je ranije želeo da se krsti samo u Jordanu ('Historija Crkve', I, 32). Konstantin je zamišljao da se kao hrišćanin pokazuje time što će mnogobošcima razarati njihove hramove i primoravati ih da pređu na hrišćanstvo, a hrišćanima podizati raskošne bogomolje, bazilike, za koje možemo reći da su pre bili hramovi posvećeni njemu nego Hristu Bogu (Sokrat Sholastik, I, 3) Taj 'dobrodeteljni i vrli' car, koji je svoje Carstvo nastojao hrišćanstvu da predstavi kao »sliku Carstva Hristovog« ('Život Konstantinov', III, 13), častoljubivo je održavao svoje 'božanske statue' (Sokrat Sholastik, I, 17) i postavljao ih čak i po hramovima (I, 18, init.). Rimska ekumena i Rimski mir (pax Romana), nisu pod Konstantinovo žezlo ujedinili, do tada žestoko progonjeno hrišćanstvo, već su naprotiv povukli najveće i najpogubnije podele i sukobe u samom hrišćanstvu.
Retko koji bogoslov je imao odvažnosti i pronicljivosti da se argumentovano suprostavi imperatorskoj supremaciji nad Crkvom. Rimski carevi su prestali da gone Crkvu upravo zato što su uvideli da je i bez progona mogu potčiniti sebi, svojoj teokratiji. Dogmatičar i ikonofil Jovan Damaskin bledo zagovara crkvenu nezavisnost (bez da ima Hrista na svojoj strani) ukazujući caru Lavu III, koji je izdao ukaz protiv poštovanja ikona, idolopoklonstva koje je bilo potpuno strano izvornom hrišćanstvu: »... Ne verujem carskim kanonima koji zapovedaju Crkvi, već verujem sveotačkom predanju.« ('O ikonama', II, 16) Atanasije Veliki pogođen nastalom saborskom sponom arijana i Imperatora negoduje: »Konstatije se poziva na sud episkopâ, a sam radi što je njemu po volji; sabrali su se zajedno heretici i car, da bi on, pozivajući se na episkope, po svojoj volji činio što hoće. /.../ Kod njih je kao u pozorištu: episkopi, kao glumci, igraju uloge, a Konstantije raspoređuje uloge.« (Historia Arianorum, pogl. 52) – Hosija Kordobski, nekadašnji savetnik cara Konstantina (koji ga je i podstaknuo da sazove Sabor u Nikeji), nezadovoljan politikom Konstantinovog sina Konstantija na zapadnim saborima, piše mu: »Prestani sa prinuđivanjem, nemoj izdavati edikte, nemoj slati pratioce /.../ Ne smeš se mešati u crkvene poslove ni davati nam zapovesti. /.../ Bog ti je poverio carstvo, a nama Crkvu.« (PG, tom. XXV, col. 745.746) Maksim Ispovednik, koji je u početku bio sekretar cara Heraklija a potom odbio da potpiše monotelitski carski tipos, ustaje protiv nekih uvrežujućih zabluda: »Koji to kanon nalaže da treba priznavati samo one Sabore koji su se sastali po zapovesti cara? Blagočestivo crkveno pravilo smatra za svete i priznate Sabore samo one koje je potvrdila pravilnost dogmi.« Da se Crkva nije vezala za Carstvo, da nije uplovila u mutne svetovne vode, ni carske figure ne bi mogle da drže njeno kormilo, da sude po pitanjima vere, da postavljaju i raščinjuju jereje. Prema (vaseljenskim) saborima, u Crkvi Starog i Srednjeg veka, imperator je imao široke prerogative: kao što smo već rekli, najpre pravo da saziva vaseljenski sabor (oikoymenik sýnodos), pravo da kontroliše saborski rad, pravo da premesti sedište saborovanja, pravo da prekine saborovanje, pravo da zaključi saborsko zasedanje, pravo da potvrdi saborske zaključke i proglasi ih državnim zakonima. Neki od imperatora nastojali su da zadrže nepristranost na saborskim obračunavanjima jerejâ. Tako car Markijan (450.-457. g. ne.) odgovara monofisitima koji su mu se obratili računajući na njegovu, carsku intervenciju: »Da sam ja hteo da sednem između vas i onih drugih /- ortodoksnih/ monaha, ja ne bih ovde ni mučio sveti i Vaseljenski sabor.« (Mansi, XII, 987)
Kako je raslabljena Crkva mogla da bude nezavisna od carsko-imperijske vlasti, kad je od svetovne vlasti zahtevala privilegije za sebe, zahtevala od vlasti da se ona obračuna sa crkvenim frakcijama, da im ruši hramove, proganja ih, nameće im razne dadžbine i da ih mačem i ognjem zatire?! Pomesni Kartaginski sabor dodvornički ustanovljuje: »Da se od najslavnijih careva izmoli da konačno budu uništeni ostaci idolopoklonstva, i to ne samo /gradski/ kipovi, nego i oni koji se nalaze po šumama i drugim mestima.« (Prav. 95) – Naprasiti, lakomisleni i slavoljubivi primus konstantinopolske patrijaršije, Nestorije (428.-431). g. ne.), koga su izabrali samodršci, po svom rukopoloženju pred narod, u svojoj besedi usmerenoj na cara, iznosi: »Daj mi care zemlju očišćenu od heresa, a ja ću ti dati Nebo! Pomozi mi da istrebim heretike, a ja ću ti pomoći da pobediš Persijance!« (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 29) – Koliko daleko je otišlo sljubljivanje Crkve sa svetovnom državom i vlašću pokazuju i primeri sahranjivanja vladalačkih figura u kriptama pojedinih crkava. Još je Konstantin Veliki, u zlatnom kovčegu, sahranjen u Hramu svetih Apostola (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 40) (Treba zapaziti da naprimer Gregorije Dvojeslov zabranjuje hramsko sahranjivanje upokojenih.) – Visoki rimski državni službenik, Rutilije Namatijan (Namatianus, prva polovina V stoleća), privrženik stare rimske religioznosti, u svojoj pesmi De reditu suo daje opasku protiv hrišćana koji su dolazili pre svega iz jevrejstva: »Narod koji smo pobedili sad nas je pobedio.« (I, 398)
Crkva siromašnih postala je Crkva bogatih klerika, Crkva vezana za svetske bogataše i uglednike. Darovi bogataša i vladara (koji su pljačkali crkve obeležene kao 'heretičke') doprineli su da službena crkva dođe do velikog bogastva i znatnih poseda, što je bilo mamac za slavoljubive i srebroljubive ljude, koji u biti ništa nisu imali sa istinskom pobožnošću, da na razne iskvarene načine, pa i simonijom, dođu do službenih položaja u paganiziranoj, profanisanoj i podržavljenoj crkvenoj hijerarhiji. Tek je Gregorije VII, koji je palicu rimskog pontifa uzeo 1073. godine, ustao protiv laičke investiture (naravno ne iz ljubavi prema Hristu već radi proboja papske supremacije, i podređivanja evropskih kruna papskom Rimu), protiv ustaljene prakse da kraljevi (i grofovi) postavljaju episkope poklanjajući im palicu i prsten, kao simbol njihovog duhovnog vladanja i 'mistične' ženidbe sa Crkvom.
Kada je se Rimska crkva vezala za Franačko Carstvo i Sveto Rimsko Carstvo, počela da pomazuje njihove monarhe (papa Leon III je na Božić 800. g. ne. u Rimu pomazao i krunisao Karla Velikog za imperatora Zapadnog rimskog Carstva, koji je se potom nastojao postaviti i kao glava Crkve, što dobro pokazuju Libri Carolini i sabor u Frankfurtu iz 794. g. ne. na kome je sam Karlo presedavao), to je produbilo netrpeljivost Crkve na Istoku, koja je se već vezala za bizantijske vladare. I danas, naprimer engleska Episkopalna crkva kao svog poglavara ima i prihvata monarha Engleske, što je jedna užasavajuća činjenica. Umesto da se distancira od vlasti ovog sveta, da gradi Hristovu Državu i Hristovo Kraljevstvo Mira, paganizirana Crkva je duboko uplovila u mutne vode ovoga sveta, i svalila teške grehove na sebe; jer za sva zla koja dođu od svetovne vlasti krivicu snosi i sveštena vlast koja je tu vlast ustoličila i podržala i blagoslovila. Ni to što su survala i urušila sva kraljevstva i carstva za koja je se vezala Crkva, koja je izdala Hristov Plan Spasenja, to je nije privolelo istini da se duhovna vlast ne treba sljubljivati sa svetskim imperijama, jer svetom vlada Zlo i Laž. I takvo slepilo paganiziranom, Simon-Menandrovom Crkvom će vladati sve do kraja ovoga sveta, ovoga doba i ovoga poretka ('Otkrivenje, 17:1-6.18). Jasno je da je profanisana Crkva, koja je od kraljeva i plemstva, 'zaštitnika' Crkve, dobijala i prihvatala velike posede, bila time obavezana da ispunjava i njihove interese i zahteve. Papska država je počela da se formira kada su u VIII. stoleću Rimski pontifi od Pipina Malog dobili na upravu zemlju koju je on od Lanobarda osvojio. – U 25. članu Zakonika (1349. g.) srpskog cara Dušana (Stefana) stoji regula: »Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh, i logotet, i niko drugi.«
Pošto je zamašno prodro duh sveta u Hristovu Crkvu, kako vidimo, vlastoljublje je uzimalo danak, paradirale su podele, harale herese ... I mesne crkve, opštine, parikije, nisu više imale isti status; crkva je uglavnom počela da se organizuje po gradivnim teritorijalnim jedinicama Carstva i po nacionalnom principu. Razoreni Jerusalim (kasnije Aelia Capitolina) i Antiohija su polako izgubile prednost katoličanske stolice, a to je polako preuzimao veliki carski grad Rim. Iako je Jerusalim, Sveti Grad, u početku bio katedra samog Isusa Hrista (cp.: Epifanije: Panarion, 78, 7), u II i III stoleću episkop Jerusalima bio je podređen episkopu Kajsareje Palestinske. Tako kao metropolita Palestine pri samom kraju II stoleća naziremo najpre kajsarejskog episkopa Teofila (cp.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 23 i 25). Pravilo 7. sa Nikejskog Sabora episkopa Jerusalima, nekada središte najslavnije crkve, uvažava samo kao metropolita, oblasnog, nadglednika i ekonoma.
Krajem II stoleća počele su da se formiraju eparhijske simbioze i grmade koje su se zvale metropolije, a potom su nastajali patrijaršije i eksarhati (samostalne nacionalne crkve; grč.: ex-árchM = 'načinjati'), kakav je naprimer bio ravenski, nastao posle propasti države Istočnih Gota (555. g. ne.), koji je obuhvatao celu Italiju. Na Vaseljenskim saborima su se takođe donosile odluke o podeli drevnih Crkava na krupnije teritorijalne jurisdikcije, uglavnom u skladu s rasprostranjenošću rimskih oblasti (lat.: provincia, grč.: h ep-archía) i dijeceza (grč.: h dioíksis); veliki okruzi, dijeceze, obuhvatali su i po nekoliko provincija. U vreme Avgusta Rimska Imperija je bila podeljena na 26 provincija, da bi njihov broj pod Diokletijanom 292. godine popeo na 101. Glavni grad provincije, eparhije, nosio je naziv metropola (grč.: mtrópolis, pólis = 'grad'), a njegov episkop nazvan je metropolit ('nad-episkop'). Provincijski episkop (koji je najčešće sazivao sabore i dobijao sudsku vlast) podređivao je sebi gradskog episkopa, čiji okruzi su se nazivali parikije (grč.: par-oikía), a episkop grada vladalački je podređivao nadglednika seoske opštine, horoepiskopa. Tertulijan opravdava vladalačko uzdizanje metropolijskih nadglednika, gledajući u njima oslon i stecište za plebs: »Ako si blizu Ahaje, drži se Korinta. Ako nisi nedaleko od Makedonije, drži se Filipa. Ako si stigao do Azije, drži se Efesa. Ako si blizu Italije, to je Rim, otkuda dolazi autoritet i za nas. – Proxima est tibi Achaia, habes Corinthum. Si non longe es a Macedonia, habes Philippos; si potes in Asiam tendere, habes Ephesum; si autem Italiae adiaces, habes Romam unde nobis quoque auctoritas praesto est.« (De praescriptione haereticorum, 36, 2). Ako su od apostolskih (= koje su osnovali Apostoli), majčinskih i početničkih crkava (apostolicae matrices et originales ecclesiae) proizišle mnoge druge (pomesne) crkve, to ne znači da one u Hristovom Telu trebaju da imaju supremacionu ulogu koja negira istinsko opštenje i zajedničarenju u Duhu Istine. I ‘Apostolska pravila’ preferiraju postojanje crkveno-narodnih, oblasnih prvaka koji deluju u suradnji i dogovoru sa lokalnim prvacima: »Episkopi svakoga naroda /grč.: éthnoys/ treba da znaju prvoga između njih, i ništa više od nadležnog da ne preduzimaju bez njegovog mišljenja, nego svaki neka čini samo ono što se tiče njegove parikije i njoj područnih mesta. Ali ni onaj /prvi episkop/ neka ne preduzima ništa bez znanja sviju /ostalih episkopa/.« (Prav. 34)
Vlastoljublje u otuđenoj Crkvi uzimalo je sve više maha, kao i pobuda da se 'neposlušni' i nezadovoljni iz redova sveštenstva i verujućih (ponajprije zbog sljubljivanja Crkve i Države) lakše mogu kontrolisati i odstranjivati. Što je bio veći politički značaj nekog grada, to je i episkop tog grada i te crkve mogao ostvariti i veću vlast. Tako su koncetracijom vlasti do V stoleća nastale antiohijska, jerusalimska, rimska, aleksandrijska i konstantinopolska patrijaršija kao vodeće patrijaršije – pentarhija. (Iz njih su izlazile kasnije nove patrijaršije ...) Efes (sa Azijskom oblašću), Kajsareja Kapadokijska (s Pontskom oblašću) i Herakleja u Trakiji takođe su imali patrijaršijske katedre, no one nisu imale izrazit uticaj niti su izričito nabrojane na Nikejskom Saboru. Šesti kanon Prvog Vaseljenskog sabora naprimer naglašeno daje i potvrđuje prednost Aleksandrijskoj, Rimskoj i Antiohijskoj patrijaršiji i katedri: »Neka važe stari običaji koji postoje za Egipat, Libiju i Pentapol. Naime, episkop Aleksandrije da ima vlast nad svim tim oblastima jer, shodno običaju, i episkop Rima to ima. Takođe u Antiohiji i drugim eparhijama, neka se čuvaju povlastice crkvi.« Aleksandrijska patrijaršija je još u donikejskom periodu, navedimo, obuhvatala deset provincija, gornju i donju Libiju, gornju i tonju Tebaidu, Pentapol, a u vreme Dionisija Aleksandrijskog njen poglavar ima zvanje 'papa'. Vidimo, dakle, da je episkop u nekom od glavnih gradova Rimskog Carstva mogao biti primas ne samo jedne provincije, već više njih. Episkop Kartagine nije bio primus samo prokonsulske Afrike, već i susedne Numidije i Mauritanije. Metropolit čija je se vlast protezala na više provincija, mogao je da postane ‘patrijarh’ i ‘papa’
No tada (u prednikejskom periodu) ni jedan patrijarh, odnosno papa (grč.: ho pápas = ‘otac’; ho pápos = ‘praotac, ‘ded’, ‘predak’, ‘drevni’) nije bio i nije mogao biti i episkop, nadglednik i otac cele Hristove Crkve, ‘papa’. (Titulu ‘papa’ najpre je nosio patrijarh Aleksandrijske crkve, te episkopi Rima i Kartagine. Rimski primus Gregorije Sedmi obznanjuje 1073. g. ne. da pravo da nose titulu ‘papa’ pripada samo rimskome episkopu.) Na primer Kiprijan, episkop u Kartagini, obraća se rimskome 'papi' sa frater, collega, a ne sa princeps, prior, dakle ne govori o nikakvom 'papinom' poglavarstvu i rimskom prvenstvu. U jednoj svojoj poslanici Firminijan, predstojatelj u Kajsareji Kapadokijskoj, piše Kiprijanu Kartaginskom, povodom njegovog sukoba sa papom Stephen-om (254.-257. g. ne.): »Zaista se čudim otvorenom bezumlju Stefana koji se ponosi mestom svoga episkopstva, koji misli da mu pripada nasleđe Petra, na kome je položen temelj Crkve, i vređa apostole Petra i Pavla svojim zahtevima.« Diodor Aleksandrijski (V st.), kao primas aleksandrijske katedre, pokazujući svoje suprematorske težnje, sebe je nazivao vaseljenskim arhiepiskopom i gospodarem ekumene (Mansi, VI, 885) – Apostoli sa Petrom na čelu osnovali su širom Imperije mnoge crkve, rukopoložili njihovo sveštenstvo, i besmisleno je da se bilo koja od tih crkava zbog toga smatra i uzima ‘vodećom’. Hiponski sabor (393. g.) određuje da se prvi episkop ne naziva eksarhom (grč.: ho éxarhos = ‘načelnik’, ‘predvodnik’, lat.: pontifex maximus) sveštenika, odnosno zabranio je svim episkopima/biskupima da prime zvanje vodećeg vaseljenskog episkopa: »Episkop prvog prestola neka se ne naziva eksarhom sveštenikâ ili vrhovni sveštenik /lat.: summus sacerdos/, ili na neki drugi način, već samo episkopom prvog prestola.« (Prav. 48) Bogoslov Georgije je ukazivao: »Niko od mojih prethodnika nije sebi dopustio da se prihvati to sveto ime, jer ako neki patrijarh sam sebi da to ime, onda ime patrijarh dolazi u nepoverenje.« – Rimski patrijarh Pelagije II je čak episkopa Jovana u Konstantinopolu osuđivao zbog njegovih pretenzija ka tituli univerzalnog episkopa. Ni jedan od vlastoljubivih episkopa, izgleda, nije mogao i nije hteo da shvati da pontif Univerzalne Crkve ne može biti nijedan episkop, već samo Božiji apostol, čiji Duh su prognali iz crkve svojim nečasnim življenjem.
Kako ukazuje Rufin Akvilejski, u IV stoleću jurisdikcija rimskih episkopa bila je ograničena samo na Italiju (‘Historija Crkve’, I, 6). Rimska katedra je relativno brzo, iako je postojao otpor Mediolanske, Akvilejske i Ravenske crkve, preuzela Italiju kao svoju metropoliju. Tako car Avrelijan (270.-275. g. ne.) na Rim i Italiju gleda kao na jednu crkvenu oblast (Eusebije: ‘Historija Crkve’, VII, 30). Kada je se u vremenu oko Nikejskog sabora govorilo o prvenstvu časti Crkve u Rimu, to je tako postavljano i izvedeno iz razloga što je Rim bio carski grad, i zato što je se Rimska Crkva u progonima pokazala najačom, bez ikakvih pozivanja na navodno Petrovo episkopovanje i ekonomisanje u Rimu. – I da je Petar bio prvi episkop u Rimu, to ne znači da su njegovi naslednici mogli automatski bili prvaci Univerzalne Crkve, jer tada je crkva, zajednica vernih i klera naznačavala i birala svoje časnike. Čast univerzalnog prvaka nije bila vezana za neko mesto, već je u majčinskoj Crkvi potvrđivana najdostojnim Božijim ljudima, izabranim harismaticima Crkve, bez obzira gde oni službovali. I da je Petar bio episkop u Rimu, on od Rimske crkve (pored žive Crkve u Jerusalimu) nije mogao da pravi ‘drugu’ majčinsku Crkvu; on u Rimu nikog nije odredio niti rukopoložio za svoga naslednika; a ako se neko proglašava za ‘Petrovog naslednika’, to, iz ugla Duha gledano, znači da on sam sebe posvećuje u to dostojanstvo. (Dalje, Petar je u mnogim gradovima rukopoložio episkope; to ne znači da su svi oni trebali biti njegovi ‘naslednici’.) Putujućim apostolima (a Pavle Taršanin je najbolji primer za to) je svakako bilo ispod njihove duhovne časti i negacija njihovog duhovnog naloga da budu episkopi u bilo kom gradu; oni su sve hrišćanske naseobine trebali da nadziru. Oni koji, da bi uzdigli sebe i svoju moć, Petra, vaseljenskog učitelja i apostola svode na episkopa jednog grada, zapravo ga obeščašćuju. Za Petra znamo da je kao Apostol pre svega poslat Jevrejima u rasejanju (‘Galatima’, 2:9). Jeronimova tvdnja u ‘Znamenitim muževima’ (pogl. 1) da je apostol Petar najpre bio episkop Crkve u Antiohiji, a kasnije je u Rimu 25 godina obavljao sveštene dužnosti, svakako puno odudara od povesne istine. Dakako da je Petar ne samo iz Jerusalima i/ili Antiohije mogao da obavlja svoju prvosvešteničku dužnost, ali besmisleno je da je se on kao Apostol decenijama vezivao za nekakvu ljudsku naseobinu daleko od Jerusalima. U ‘Didahe’ se tako ukazuje: »Svaki apostol koji dolazi k vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda drugi dan.« – 11:4-5 Da je Petar odmah, nakon pogubljenja Jovanovog brata Jakova 44. g. ne. (‘Dela’, 12:1-2) od strane Agripe Prvog otišao u Rim, a nije (cp.: 15:7), on u Rimu do pogubljenja krajem Neronove vladavine nije mogao provesti 25 godina. Da je se Petar tako dugo zadržao Rimu (gde je otišao da bi razobličio velikog obmanjivača Simona Gatara), on bi svakako bio pomenut i pozdravljen u Pavlovoj ‘Poslanici Rimljanima’. Po Eusebiju, Petar je u Rim, radi razobličavanja Simona, prvosveštenika satanske duhovnosti, vođen Promišlju otišao u vreme imperatora Klaudija (‘Historija Crkve’, II, 14 fin.), koji je vladao od 41. do 54. g. ne. Na drugom mestu svoje ‘Historije’ kaže da je Petar dospeo u Rim tek pred kraj svoga života (III, 1), i bio potom raspet naopako, što će reći da je se u Rim našao krajem Klaudijeve i početkom Neronove vladavine. Tako dakako, Petar u Rimu nije mogao silne godine provesti, niti je njegov apostolski cilj bio da se u nekom gradu ‘ugnezduje’. – Malo je moguće da je Petar u Rimu rukopoložio bilo koga episkopa. Kada je prvi apostol došao u Rim, ovaj veliki grad je već imao svoju crkvenu opštinu, pa time i svoga nadglednika. U traktatu De praescriptione haereticorum Tertulijan iznosi sasvim pogrešnu rimsku tradiciju da je sam Petar za episkopa crkve u Rimu rukopoložio (ordinatum) Klementa Rimskog (onako kako je Jovan u Efesu rukopoložio Polikarpa) (pogl. 32, 2); no, kada je Klement postao crkveni arhont u Rimu – 91. g. ne., Petar već odavno nije bio u svom zemaljskom šatoru.
Rim je populaciono bio najmoćniji grad Carstva, i svi trgovački putevi vodili su ka njemu i preko njega. On je bio administrativni centar Carstva, i imperijalna svest je nametala rešenje da crkva u toj prestonici, bez obzira da li je osnovali Apostoli ili ne, ima ključnu i povlašćenu ulogu. Za Rim su se čuvale najveće i najslavnije žrtve (što stradanje Ignatija Antiohijskog najbolje potvrđuje. U Rimu su stradali veliki apostoli Petar i Pavle). Rimska crkva je mogla da izdržava i najveći broj siromaha i udovica. Rimska crkva je uspela supremaciono da se uzdigne u ponikejskom periodu zahvaljujući i tome jer su rimski episkopi (nakon što je carska prestonica prenesena u Bizantion – Konstantinopol) imali veću samostalnost u odnosu na imperijalnu vlast. Rimska crkva je uglavnom bila pošteđena iscrpljujućih brojnih borbi sa raznim frakcijama i heresama, kao što je to bio slučaj u istočnim patrijaršijama. Rimska crkva je se, dakle, mogla supremaciono uglednički uzdizati ne zahvaljujući nekom božanskom pravu, već ponajprije zahvaljujući povesno-geografskim okolnostima.: »S pravom su oci dali prvenstvo /časti/ sedištu Staroga Rima, jer je taj grad bio carski grad.« (Četvrti vaseljenski sabor, prav. 28) Na istom principu je i Konstantinopol došao na drugu počasnu poziciju: »Konstantinopolski episkop mora imati prvenstvo časti iza Rimskog episkopa, jer je taj grad Novi Rim.« (Drugi vaseljenski sabor, 3. prav.) Četvrti, Halkedonski sabor, praktično i Novome Rimu daje iste povlastice kao i Starome Rimu (prav. 28). Trulski sabor određuje da i Konstantinopolska katedra (sada shvaćena kao presto), uživa jednake povlastice kao i presto Staroga Rima; ipak, u crkvenim delima, ovaj carski sabor pravi lestvicu dostojanstva: na prvom mestu stavlja Rimski presto, pa konstantinopolski, pa Aleksandrijski, zatim antiohijski i na kraju Jerusalimski (prav. 36) Povlastice koje su sabori dali Rimskoj katedri, ona je shvatila, primila i uzdigla kao jurisdikciono-vladalačko prvenstvo. Posle šizme između Istoka i Zapada, Konstantinopoljska katedra je se mogla uzdići kao vaseljenska patrijaršija, pri čemu je se njena vlast pokazivala prevashodno kao titularna i počasna. U okviru Bizantije i između 381.-1453. g. ne. Konstantinopoljska patrijaršija je i inače upražnjavala svoje prvenstvo.
Vaseljenski sabori Rimskoj crkvi dali su prvo mesto u poretku i časti (grč.: prMtn hgoýmetha t táxei kaí t tim), ali ne i jurisdikciono-apelaciono (lat.: appellatio = ‘naziv’, priziv višem sudu) prvenstvo. Vlastoljubivi rimski primasi se nisu uzdržavali ni od toga da se pozivaju i na nepostojeće regule Nikejskog sabora, koje im navodno daje pravo apelacije za svu vaseljenu. Tako Inokentije Prvi 6. kanon Prvog vaseljenskog sabora koristi sa umetkom: »Rimska crkva je uvek imala prvenstvo – Ecclesia romana semper habuit primatum.« Istina, pomesni Sardikijski sabor (iz 343. g. ne.) daje rimskome prvaku jurisdikciono-apelacioni primat (prav. 4), a to pravilo je Rimska crkva pokušala da proturi kao Nikejsko), navodno da je doneseno na Prvom vaseljenskom saboru (a na Nikejskom saboru ostareli rimski episkop Silvestar I čak nije ni prisustvovao, već su ga zastupali presbiteri Biton i Bikentije – Sozomen, I, 17) Istovremeno taj Sabor odlučuje da ako episkop iz jedne episkopije ima neki sukob sa svojim bratom i sunadglednikom, ne mogu se iz druge episkopije sazivati sveštenici da sude u tom sporu (prav. 3). Svrgnuti sveštenik je imao pravo da uloži žalbu na izopštenje kod episkopa metropolije kojoj je pripadala dotična episkopija, ili ako ne postoji episkopiji izravno nadređena metropolija, da se to učini kod susedne metropolijske crkvene vlasti (prav. 14). U sukcesivno nastalim ‘Pravilima Afričke crkve’ zabranjuje se da sveštenici svoje sukobe i probleme prenose na saslušavanje i preispitivanje pred sud sa druge strane Mora, dakle pred Rimsku crkvu, a izopštenim sveštenicima koji to učine onemogućava se da budu primljeni u crkvama afričke dijeceze (prav. 37 i 139): Carthago, Hippo-Regius, Milevi, Sicca, Hadrumetum ... Ogorčeni na jurisdikciono-legatska uplitanja rimskog episkopa u poslove Crkve u (severnoj) Africi, afrički bogoslovi na čelu sa episkopom Avrelijem, sa velikog Kartaginskog sabora upućuju poslanicu papi Kelestinu Prvom (422.-432. g. ne.) u kojoj traži da se poput svoga prethodnika ne upliće u poslove i nadležnosti Afričke crkve: »... Nemoj sebi više da dopustiš, da ovamo šalješ svoje delegate, da sude o našim unutrašnjim stvarima, a nemoj zato, jer se time uvodi gordost svetovna u Crkvu Hristovu, koja nas jednostavnosti i smirenomudriju uči, ...« Maleni sabor u Rimu iz 1. oktobra 313. g. ne. (koji je trebao da razreši spor oko postavljanja Kekilijana za episkopa u Kartagini, odnosno da razreši ko je zakonski nadglednik u Kartagini: Kekilijan ili Donat), sazvan od strane Konstantina Velikog, pokazuje njegovo izvesno jurisdikciono protežiranje Rimske crkve i njenog episkopa Miltiada (Eusebije: ‘Historija Crkve’, X, 5, 18-20) Uzdižući se jurisdikciono Rimski kvazipontifikat je, inače, uveo odredbu da se ništa ne može prihvatiti kao zakon Crkve, ako na to ne pristane i episkop Rima (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 8).


Konstantin polaže svoju krunu pred papom Silvesterom I (Kapela Svetog Silvestera, deo rimske bazilike Santi Quattro Coronati, sagrađena po nalogu Inokentija IV i završena 1246. g.)

Po ‘iure divino’ i zahvaljujući i lažnim dokumentima (‘Konstantinova darovnica’ iz sredine VIII stoleća i ‘Pseudo-Isidorove dekretalije’ iz sredine IX stoleća, koje je koristio vlastoljubivi papa Nikola I), koji su se pozivali na nepostojeće saborske odluke, na problematične imperatorske dekrete, na neautentične poslanice prednikejskih rimskih episkopa, te zalaganjima nekih uglednih episkopa i carskim podrškama (pre svega zloglasnog Justinijana, 482.-565. g., vlada od 527. g.), rimski patrijarh je ipak na kraju uspeo uzeti ime/titulu 'univerzalnog oca', proglasio se 'poglavarem cele Crkve' i ‘Petrovim naslednikom i namesnikom’, potom i ‘Hristovim namesnikom’; primat časti zasnovan na ugledu Rima kao prestonice Imperije, preveden je u primat vlasti rimskih papa. Potkraj šestog stoleća rimska patrijaršija je tako postala ‘vaseljenska patrijaršija’. U ‘Konstntinovoj darovnici’ se tako ukazuje da se rimskome pontifikatu prepušta veća vlast nego ona što počiva i izvodi se iz rimske svetovne imperijalne vlasti: »Kao što je blaženi Petar određeni Namesnik Sina Božijeg na zemlji, tako pontifi koji su prejemnici toga istog prvaka Apostola, treba da dobiju od nas i našeg carstva prevlast veću nego što je visost naše zemaljske carske svetosti – Ut sicut Beatus Petrus in terris Vicarius Filli Dei fuit constitutus, ita et Pontifices eius successores in terris principatus potestatem amplius, quam terrenae imperialis nostrae serenitatis mansuetudo habere videtur.« Kada su Rimu pripretili Lombardi, osvajači sa Baltika, rimski papa Stefan II (752-757. g. ne.) je se obratio franačkom kralju Pipinu (714.-768. g. ne.), pokazavši mu dokument nazvan ‘Konstantinova darovnica’, koji je navodno nastao 315. g., i po kojem car Konstantin (iz ‘Konstantinopolisa’, koji je to ime dobio tek maja 330. g. ne.) nakon čudesnog izlečenja od lepre, papi Silvesteru I (314.-335. g. ne.) daje regije Italije koje su okruživale Rim, uzdigavši ga nad ostalim crkvenim centrima. Posle pobede nad Lombardima, Pipin Papi duboko dojmljen ‘Darovnicom’ prepušta Papi navedene regije, čime se formira papinska država.
U svome pismu iz 533. g. ne. konstantinopolskom patrijarhu Epifaniju bezočni imperator Justinijan, okrenut prema Zapadu, rimskog papu nastoji da utvrdi kao »glavu svih svetih Božijih sveštenika.« U svom pismu arhiepiskopu i patrijarhu rimske Crkve Jovanu I (523.-526. g. ne.), koji je prvi od rimskih episkopa 525. g. ne. posetio Konstantinopol i bio veličanstveno dočekan, doktrinalno kolebljivi Justinijan jasno iskazuje svoje želju da bar instituciono ‘ujedini’ svo hrišćanstvo oko suprematorski nastrojenog rimskog episkopata: »... Neumorno smo radili na tome da privolimo celo sveštenstvo širom Istoka da usvoji prvenstvo vaše svetosti.« ('Justinijanov Kodeks', I, 1) Obraćajući se rimskom episkopu Jovanu II (533.-535. g. ne.) Justinijan ovog naziva glavom svih svetih crkava, računajući da će to biti u službi populaciono-duhovnog ujedinjenja Imperije. Justinijanovo zakonodavstvo (Novellae leges, objavljene posle publikovanja ‘Kodeksa’ 529. g.) izričito utvrđuje primat episkopa staroga Rima u sveštenom poretku i odnosu (odredbe su sadržane u Noveli 9 i 131). - Svešteni dinastički primat rimskom episkopu (‘pontifu’) dakako nije mogao dati nikakav crkveni sabor, a kamoli jedan car ogrezao u brojnim zločinima i pogromima, pre svega prema narodima koji su prihvatili arijanstvo; u Italiji je tako dvadeset godina (535.-555.) vodio krvavi pogromaški rat protiv Istočnih Gota. Na Istoku Imperije ratujući sa Persijancima je takođe svojim ratnim poduhvatima stvorio pustoš, istrebljenje stanovništva, i tako omogućio militantnom islamu da se osvajački proširi. U svojoj prepisci sa konstantinopolskim patrijarhom Mihaelom Kerularijem (1043.-1059. g. ne.) papa Lav IX (1049.-1054. g. ne.) izdašno koristi dokumentom Donatio Constantini, kako bi dokazao prava i prednosti rimske crkve nad Crkvom na Istoku. Po tom dokumentu car Konstantin navodno rimskom pontifu daje vlast (potestatem) nad Rimom i čitavom Italijom, nad svim podnebljima Zapada, uzdiže Rimsku Crkvu nad svim ostalim episkopijama. Do XV stoleća dati dokument je uziman kao istinit, povesno verodostojan. Dakle, polazilo je se od zablude da je svetovna rimska vlast božanskog porekla, pa kao takva i Rimskoj Crkvi može dodeliti bezgraničnu vlast. Nezasite vlastoljubive pretenzije rimskog pontifa i doktrinalno-politički sukobi iz prethodnih stoleća sa istočnim patrijaršijama (pre svega Konstantinopolskom), doveli su 1054. g., posle oštrog sukoba patrijarha Fotija i rimskog pape Nikole I (koji je dao i suprostavljene sabore), do teškog raskola: Rimska patrijaršija, Rimska crkva, anatemišući Crkvu na Istoku, praktično je se odvojila od patrijaršija na Istoku. (U kasnijim stolećima taj raskol je dosta bezuspešno pokušavan i unijatski postavljenim saborima da bude ublažen.) Kasnije su se pak od Rimske ‘katoličke’ crkve odvojile brojne protestanske sekte i denominacije, pored ostalih i starokatolici. U vremenu Posletka nalazimo naglašen subverzivni ekumenizam Rimske katedre koja u svoje krilo i pod svoje žezlo hoće da vrati i uključi čak i protestanske denominacije. Moćnička objedinjavanja, sinkretizam bez Hristovog Duha Jedinstva, raslabljenih i za duh ovoga sveta vezanih crkvenih institucija, samo povlači još šire institucione podele i trvenja, i na kraju i strahovih pad i survavanje pseudoekumenskih struktura; papolatrija i obožavanje Knjige, bilo kakav manipulativni ili zanesenjački izveden ljudski kult, nikad ne mogu biti dobar i istinski kohezioni faktor. Oni koji se nazivaju Hristovim sledbenicima, treba da nauče da žive ne samo jedni sa drugima, već i požrtvovano jedni za druge, i saosećajno jedni u drugima. Bez ove univerzalnosti nemamo ujedinjavanje oko Hrista već protiv Hrista i Neba. Kada su svi u svemu istinitom i lepom za Hrista, tad i Hrist, Duh Dobrote i Lepote, sve Svoje udivljenike može voditi i pratiti kao Veliki Pastir.
Kada je hrišćanstvo od zabranjene religije postalo postalo pod Konstantinom i Teodosijem službena i povlašćena državna religija, kada su carski funkcioneri prodrli u Crkvu i uneli u nju državnu suprematorsku ideologiju, paganizirana Crkva je videla priliku da preko moći Imperije (koja je raspela Hrista) postane formalno ecclesia universalis; a imperijalna politika je videla priliku da preko ekspandirajućeg hrišćanstva ujedini sve svoje žitelje i podanike. Kada je carska vlast pod svoje okrilje uzela crkvenu vlast, carevi su i raspolagali crkvenim službama i delili su ih na svetovan način. Rimski Summus Pontifex – Gregorije VII (1073.-1085. g. ne), ustajući protiv premoći svetovne vlasti inauguriše ideologiju papinske apsolutne vlasti, cezaropapizam. U jednoj svojoj zbirci od 27 kratkih ukaza nazvanoj Dictatus Papae (1075. g.) on iznosi: »Samo rimski Pontif zaslužuje da bude nazvan univerzalnim.« (Stav 2) – »Papa je jedini čovek kojemu svi vladari ljube noge.« (Stav 9) – »Njegovu presudu niko ne sme preinačiti, a on sam može preinačiti bilo čiju presudu.« ( Stav 18) Rimski prvak je nastojao sebi da podredi ne samo sve veroispovesti koje su se zvale 'hrišćanskima', već i sva svetovna carstva i njihove vladare. Bonifatije VIII (1294.-1303. g. ne.), koji je objavio bulu Unam Sanctam, ističe podređenost svetovnih vladara papstvu, i naglašava da Rimski pontifikat ima dva mača u svojoj vlasti: duhovni i svetovni, te da svako stvorenje pod pretnjom gubitka svoga duševnog spasa mora biti potčinjeno papi u Rimu, čija vlast je 'od Boga uređena'.
Prvi vatikanski sabor iz 1870. g. ne. (na doktrinalnom terenu koji je pripremio Li>nski s0b>r iz 1274. g.) svečano je proglasio dogmu, kao Bogom otkrivenu versku odredbu, o papskoj nepogrešivosti: Romanus Pontifex je proglašen nepogrešivim po sili svoje Petrove i Apostolske vlasti, odnosno kada ispunjava svoju službu kao pastir i učitelj svih hrišćana, kada govori ex cathedra, i tu reč mora da prizna cela Crkva. Tako je implicitno i Rimska crkva proglašena 'nepogrešivom', s obzirom da je vodi i čuva od zastranjivanja 'nepogrešivi' pastir. Dok je apostol Pavle, u ime Apostolâ i Prorokâ ukazivao da delimično znaju i delimično prorokuju ('Korinćanima', I, 13.9), suveren Vatikana je proglašen 'savršenim i neprevarljivim verskim znalcem', Lumen Gentium. Nijedan čovek koji živi u grehu i sa grehom u duši, ne može nepogrešivo da uči, pogotovo ne ako nije Božiji prorok, kroz koga teče živa Božija reč. Svoju 'nepogrešivost' rimski primus (Urban VIII) je najbolje pokazao osudivši kao 'heretičan' i 'pogrešan' Kopernikov heliocentrični sistem sveta. Eugenije IV je osudio Jovanku Orleanku (1412.-1431. g. ne.) da kao heretik bude predata ognju, dok ju je Benedikt XV 1920. g. kanonski uzdigao u rang svetice. Ako je rimski poglavar sam po sebi (ex sese) nepogrešiv po pitanju vere i etike, onda je izlišno da on saziva i potrebuje sabore koji odlučuju i o verskim pitanjima; onda on stoji i iznad crkvenih sabora. Postojanje crkvenih sabora najbolje je potvrdilo neodrživost jurisdikcionog primata jedne crkve i jednog paganiziranog episkopa. Jer kad su se pojavljivale paralelne pape (naprimer Urban VI i Klement VII), samo sabor je mogao validno da odluči ko je od njih regularni pontif Rimske crkve; dakle, saborska vlast (bez pape) je stajala nad papama, ograničavala njihovu vlast, pokazivala im da nije 'neograničena'. U 16. stavu poznatog 'Diktata pape' Gregorija Sedmog određuje se: »Nijedan sabor bez njegove /- papske/ odluke ne sme se nazvati ekumenskim/vaseljenskim.« Jedan od crkvenih vaseljenskih sabora – Šesti (prav. 1), čak je rimskog 'svetog oca' Honorija Prvog (625.-638. g. ne.) osudio kao monotelita (grč.: mónos = 'jedan'; to thélma = 'volja'), odnosno stavio na spisak osuđenih heretika. (Imperator Heraklije je inače 640. g. ne. doktrinu monotelitstva nametljivo razložio u specijalnom ediktu Ékthesis, smatrajući da doktrina monotelitstva može biti u službi duhovnog ujedinjenja Carstva.) Peti vaseljenski sabor (553. g. – Konstantinopol) koji je pokušao da pomiri protivrečna shvatanja 'ortodoksije' i monofisitstva i osudi heresu 'Tri poglavlja', rimskog episkopa Vigilija (537.-555. g. ne.), koji nije umeo da se distancira prema monofizitstvu (koje je podržavala Justinijanova žena Teodora), lišio je episkopske vlasti. Da Sabor može da stoji iznad vlasti rimskog primasa i Crkve u Rimu pokazao je i Trulski sabor, koji je odredio da i u Rimskoj crkvi mora biti poštovana crkvena tradicija ('Apostolsko pravilo' 64) koja je tražila da se uz post Četrdesetnice, ne posti i subotom (prav. 55) – U vremenu Posletka i poplave lažnog i pogubnog ujedinjavanja oko Duha Laži, Simonov učenik Menandr, kao 'rimski majstor Isus', pokazuje pretenzije ka papskom tronu. Sasvim je nametljiv ishod da paganizirana Rimska crkva bude potpuno apsorbovana od vaskrslog paganizma i ustajalog pseudognosticizma, New Age Pokreta završno predvođenog od strane velikih proroka Laži i Zla: Simona Gatara (londonskog Majtreje) i njegovog učenika Menandra ('rimskog majstora Isusa').

o. Da li je Jahve Božije izričito ime?

Bog Otac, Presveti Jedan, kao manifestacija i očitavanje, personifikacija i upriličenje impersonalne Večne Snage dakako ima svoje Nebesko ime. Ako Gospod svako Svoje stvorenje, pa i zvezde, poznaje i naziva po imenu, dakako da i On sam ima duhovno izričito ime. U hebrejskom tekstu Starog zaveta, tzv. Masoretskom tekstu (MT) Božije izričito ime (Nomen proprium Dei) susreće se više od 6.800 puta. Božije ime napisano sa četiri konsonanta: ÔŐÔŮ – YHWH, se još kod Filona Aleksandrijskog (Vita Mosis, II, 132; cp.: Flavije: Bellum Judaicum, V, 5, 7) naziva četveroslovlje, tetragram tetragrámmaton). Susreće se i u kraćim oblicima, kao trigram (YHW) i digram (YH). U 'Knjizi Ben Sire', koja je u hebrejskom tekstu (u Kairu i Kumranu) pronađena u preko 3/5 kanoniziranog grčkog teksta, Božije vlastito ime se susreće i kao trigram YYY. Trigram YHW – Jahu, nalazimo ugrađenog u mnogim starim hebrejskim imenima: Eli-Jahu, Jirme-Jahu, Jeho-Šafat, Jeho-Šuah, ... Ime Jahu susrećemo i u jednom aramejskom pismu iz V st. e.e. jevrejskih iseljenika u Egiptu, vojnih kolonista ostrva Elefantina, upućenog persijskom carskom namesniku Judeje, i sastavljenog povodom odluke glavnog zapovednika tvrđave Vajdrenga da se demolira i poruši ondašnji hram koji je se nalazio na prvom katarku Nila, (što je se i desilo 411./410. g. se.): »... Hram Boga YHW u tvrđavi Jev treba odande ukloniti.« (Pap. 1, 6)
Božije ime odražava Božija svojstva i suštastvenosti; tako se u 'Prvoj Samuelovoj knjizi' (25:25) kaže: »Kakvo mu ime takav i on« – khišmo ken hu’. – Duhovno značenje Tetragrama nalazimo u 'Knjizi Izlaska' (3:14): »Ja sam (Onaj) Koji-Jesam« – ’Ehjeh ašer ’ehjeh – ÔŮÔĐ čéĐ ÔŮÔĐ: »Mojsije reče Bogu: 'Ako dođem k Izraelcima pa im kažem: Bog otaca vaših poslao me k vama, a oni me zapitaju: Kako Mu je ime? – što ću im odgovoriti?' – ‘Ja sam Onaj Koji Jesam', reče Bog Mojsiju. /.../ To mi je ime doveka, ...’« (‘Izlazak’, 3:13-14.15)
Bog, Večno Jestestvo, Sveto Postojanje, Istočnik je i Utočište svemu: »Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, koji jeste i koji beše i koji će doći, Svedržitelj.« ('Otkrivenje, 1:8)
Među gnosticima Božije ime se susreće zapisano kao Jeu (videti npr koptski kosmologijski i soteriološki zapis ‘Jeuova knjiga’), te kao IAO (Irenaeus: Adversum haereses, I,.4, 1; 21, 3; Origen: Contra Celsum, VI, 33), što je verovatno sraćenica, abrevijatura od Jeu Alfa i Omega.
Božiju zapovest da se uzalud ne izgovara Njegovo ime, judejski književnici i zakonici su ruinirano interpretirali tako da su gotovo potpuno isključili izgovaranje Božijeg imena, zbog čega je se zaturio Njegov izvorni izgovor. Čak i pod pretnjom smrtnom kaznom zabranjivano je izgovaranje Imena (LXX, ‘Levitska’, 24:16) – Negde od III stoleća stare ere Ime Božije YHWH je se još jedino smelo izgovarati na hramovnom bogosluženju, o čemu svedoči Mišna: »U Hramu se ime Božije izgovara onako kako je napisano, a izvan Hrama po nadimku /kanuj/.« (‘Sota’, VII, 6; ‘Tamid’, VII, 1) – Dakle, u Solomovom Hramu u Jerusalimu se Šem Meforaš – YHWH izgovaralo, a van Hrama, odnosno u sinagogama čitalo se šem kanuj (grč.: prosgorikón ónoma), ponajprije kao Adonaj. O toj supstituciji svedoče i Origen (PL, XXII, 429) i Jeronim (PL, XXVIII, 594-596). Inače, sakralni termin ĐÓŕŮ – Adonaj se javlja kao uzvišeni plural, status constructus plural od imenice
dMn – gospodar' (plural: adMn+m), sa prisvojnim sufiksom lične zamenice prvog lica singulara, koji je vremenom izgubio svoje pronominalno značenje; dakle kao pluralis maiestaticus: 'moj gospodar’. I u profanom značenju termin adMn+m stoji u pluralu, npr. u 'Isaija', 19:4, iako se ne odnosi na više lica. Po talmudskoj predaji, nakon prvosveštenika Simona Pravednika, ni veliki sveštenici više nisu izgovarali Božije ime (‘Joma’, fol. 39 A; Tosefta ‘Sota’, 13)
Naziremo dakle da je tokom vremena u poegzilskom judaizmu razvijen čitav sistem oralnog i skriptuarnog supstituisanja Božijeg imena. Pri čitanju i citaciji Tanaha umestoYHWH izgovaralo se Adonaj; ukoliko je pak ispred ili iza Tetragrama već stajao termin Adonaj, onda se pak izgovaralo Elohim. U slobodnom govoru Božije ime je se supstituiralo sa 'Nebo' – hašš
májim. Vremenom su i ove supstitucije ustupile mesto drugima. Tetragram se čitao kao Adonaji samo u sinagogama, dok je se u privatnoj lektiri, studiranju i navođenju mesta iz Tanaha čitao kao haššm – Ime' (grč.: kat' eksohs); hašš
májim se pak supstituiralo sa hamm
qMm – 'Mesto' (kai' eksohn).






Iovis (Jupiter) vrhovni bog (deus)
rimskog panteona (Vatikanski Muzej) i Hristos Numa Pompilije (Numa Pompilius), prosvetitelj i po legendi drugi kralj drevnoga Rima, koji je vladao od 715. do 673./2. g. ne.

Filosofstvujući imperator Julijan, ukazuje za vrhovnog boga Rimljana, predstavljajući Ga i kao Univerzalnog Oca: »Naši spisatelji iznose da je Stvoritelj zajednički Otac i Kralj svih stvari, a da je preostale dužnosti dodelio bogovima koji su zaštitnici gradova, ... U Ocu je sve savršeno i sve je jedno, dok u odvojenim božanstvima preovlađuje ova ili ona sila, ...« ('Protiv Galilejaca', 115 D-E) – Julijan ukazuje i na svetitelja koji je Rimljanima doneo reč iz Istine: »... Pošto je /Rim/ utemeljen, pogodili su ga mnogi ratovi, i u svima je pobeđivao i nadvladao protivnike. Pošto se srazmerno samim opasnostima koji je bio okružen sve više uvećavao, trebala mu je veća zaštita; i tada mu je Zevs uputio velikog filosofa Numu. To je bio lepi i plemeniti Numa koji je boravio u pustim šumama i svagda bio zajedno sa bogovima u svojim čistim mislima. [Lak.] On je bio taj koji je ustanovio većinu zakona o bogosluženju.« (Ibid., 193 C-D)


Po Gideonovom zapisu, po ‘Protoevanđelju’, Božije ime, izgovoreno jezikom mesa, glasi Iova – Jova (1:3, 3:4, 46:9). Ostaje nejasno da li se radi o aramejskom, arameiziranom ili greciziranom izgovoru Tetragrama. Možemo pretpostaviti da je Jova starohelenski fonetski restriktivan i moduliran izgovor Gospodnjeg imena koje je kod Hebreja glasilo Jehovah ili Jahovah. Kod Grka se i inače često susreće da se laringal 'h' iz stranih izraza ne izgovara: brahman – braman, Ahriman – Arimin, Jehuda – Juda, Nehemija – Nemija, ...). U hrišćanskim aramejskim (sirijskim) tekstovima Božije ime YHWH je zamenjeno (u zapadnom izgovoru) sa marjo – Gospod/Sveti Jo. Interesantno je zapaziti da i ime oca (lat.: pater) bogova u rimskom panteonu glasi slično Iovis. Imperator Julijan svom Pismu Teodoru, u kome ovom naznačuje da ga postavlja za prvosveštenika Azije, iznosi za jevrejsko božanstvo koje je predaja i kultna književnost napravila maltene plemenskim bogom: »... Jevreji su u izvesnom smislu bogobojažljivi, pošto poštuju boga koji je uistinu najsilniji i najbolji, koji vlada čulnim svetom, i za koga dobro znam da ga i mi poštujemo pod drugim imenima.« I u 'Oktaviju' se Jovis implicitno potvrđuje kao sušto Božanstvo: »I oni koji hoće da imaju za vrhovnog vladara Jupitera, varaju se samo u vezi imena, no oni su saglasni sa nama o jedinstvu vlasti.« (Pogl. 18; v. 20; v.: Tertulijan: Ad Scapulam, cap. 4).
Ukazi tzv. crkvenih otaca ne pokazuju da su oni pouzdano bili upućeni u tačan izgovor Božijeg imena. Tako po Klementu Aleksandrijskom (umro oko 215. g.) taj izgovor glasi ’™±żĹ­ (Iaove) – Jave ('Šarenica', V, 6, prg. 34, 5). Epifaniju Kiparski (oko 315.-403. g.) govoreći protiv sekte arhonata koji su delovali u Palestini i Jermeniji, iznosi da su koristili različita imena koja su pripisivali božanstvu, a pored ostalog i ime Jabe/Jave u značenju 'taj': »...Tżć ĵ (»v ş±v Äżć »ÉµwĽ, Äżć ĵ *» ş±v Äżć Ł±´´±Ň Äżć ĵ »»ą|˝ Äżć ĵ 챲˛É˝v Äżć ĵ 8p Äżć ĵ ´É˝±Ň Äżć ĵ 8±˛s, ...« (Haer. 40, 5) Pripovedajući o harismatiku Josipu, koji je živeo u vreme Konstantina Starijeg, i koji je osnovao crkve u Tiberiji, Diokajsareji, Kapernaumu i drugde, Epifanije Kiparski tvrdi da je narod, gledajući znamenja i iscelenja koja je on u Hristovu Slavu izvodio, smatrao da je on u nekom od tajnih skrovišta našao zapis sa (istinskim) Božijim imenom (Haer. 30, 10). Teodoret (393.-460. g.), episkop u Kiru kod Antiohije, takođe poznaje 'božansko ime' 8±˛s (Quaestio in Exodum, XV, 15); u Haereticarum fabularum compendium Teodoreta taj izgovor je takođe Jave, od Iabai. Gnostički tekstovi takođe pominju ime Jave; tako se u 'Tajnoj Jovanovoj knjizi' kaže za sinove glavnog arhonta: »Prvi i drugi [su] Eloim i Jave. Eloim ima lice medveda, a Jave lice mačke.« (NHK, II, 24) 'Eloim' je dakako jedan od greciziranih izgovora hebrejskog naziva 'Elohim'; ako bi sledstveno tome rezonovali i za 'Jave', onda bi 'Jahve' bio hebrejski izgovor za Božije izričito ime. Jeronim u Breviarium in Psalmos (7) poznaje formu Iaho za Božije Ime.
Mercerus (umro 1570. g.) je prvi smatrao da se YHWH treba izgovarati Jahve/Jahvć. Danas se iznalaze i pretpostavljaju svakolika 'rešenja' za čitanje Četveroslovlja, sve do izgovora Jahu-Vahu. Ipak 'rešenje' sa izgovorom 'Jahve' danas su usvojili mnogi biblisti. No u masoretskom tekstu Biblije u Tetragramu nalazimo vokale e/' (ševa), o (holam) i
(qamac), što daje čitanje Jehova – YeHMW
H. Posebno je pitanje da li masoreti ovde daju vokale Tetragrama i ukazuju na izgovor 'Jehova'; na takvu potvrdu ne navode punktacije prepozicija spojenih sa Tetragramom (la-, va-, ba-, ka-, me-), koje ne slede hebrejske glasovne zakonitosti, odnosno reč sa aktuelnim prepozicijama trebala bi da se završava sa konsonantom, a ne sa vokalom. Biblisti pak danas smatraju da se u Tetragramu nalaze vokali od reči adonaj (adMn
j) i elohim (’aelMh+m); no u Tetragramu nalazimo, preciznije gledano, punktaciju sa ševa simplex, dok se 'adonaj' punktira sa ševa compositum.
Istinsko Božije ime može doći samo kao objava, reč sa Neba, jer Božiji Presto je u Nebu. Božije ime ne može biti izvedeno od neke ljudske reči, kao što to neki pokušavaju uraditi, i ono nema ljudsku etimologiju. Ono se ne može raščlanjivati kao što se npr. grčko ime Bogoljub – Teofil (Theóphilos; lat.: Amadeus) razdeljuje na reči Theós – ‘bog’ i filía – ‘ljubav’.
Jedan od numinosnih naziva za Boga (hebr. ’El, ’Eloha; aram.: ’Elah) kao Svetog Dvojstva, kao Otac-Majka Principa, je i Elohim – ÝŮÔÜĐ (Alef, Lamed, He, Jod i Mem sofit), arameizirano ili grecizirano: Alohim (‘Dvanaestorica’, 64:2.6),. Množinski oblik imenice el – oblik elim, u biblijskim tekstovima označava ‘bogove’ i ‘anđele’. Bog El poznat je i u Ugaritu.
Tako Elohim/Alohim predstavlja i jednu vrstu uzvišenog plurala među Božijim imenima.
Cela Tvorevina od početka svedoči o svetom Polaritetu: »U početku stvori Elohim Nebesa i zemlju« – Ber’ešith bara ’Elohim ’et ha-šamaim, v’eth ha-arec. ('Postanak', 1:1) – Sveto Dvojstvo, Duh Dobrote i Istine, Ljubavi i Pemudrosti, Topline i Svetlosti, stvorio je duhovni i materijalni Univerzum: Nebo i Zemlju.
Bog-Duh je Jedinstvo u Dvojstvu: o tom svetom Polaritetu svedoči cela Božija slika, Tvorevina. Dvojedinstvo znači: Dve Svete Snage, Ljubav i Premudrost, Otac i Majka, deluju kao Jedna Snaga.
I čovek je napravljen po Božijem ustrojstvu: »Na Svoju sliku stvori Elohim čoveka, na sliku Elohima ga stvori, muško i žensko stvori ih.« ('Postanak', 1:27) U Septuaginti: kai. evpoi,hsen o` qeo.j to.n a;nqrwpon katV eivko,na qeou/ evpoi,hsen auvto,n a;rsen kai. qh/lu evpoi,hsen auvtou,j. Po svome zračećem ustrojstvu čovek i čovekova duša su ‘slika’ Elohima, impersonalnog Duha, a po svome liku su slika najviše Manifestacije: Otac-Majka Boga.
Elohim, Kvintesenca, Sveto Suštastvo, Sveto Dvojedinstvo je impersonalni Duh, Sveti Nevidljivi. I to impersonalno Dvojstvo gospodarski je predstavljeno od strane Sin-Kći Boga i Otac-Majka Boga. Dakle, vidimo da se čovek, mikrokosmos, pojavljuje kao prilika manifestovanog Oca (koji je i Sin i Suprug), kao energetsko-konstitutivni odraz impersonalnog Elohima, Struje Ljubavi i Mudrosti. Zato svaki muškarac u sebi od Elohima vidljivo utelovljuje Muški Princip, Ljubav, a nevidljivo, latentno, Princip Majke, Mudrost, Žensko Počelo. Kod žene je to obratno.

n. Da li je Izlazak trajao 40 ili 49 godina?

U sačuvanim redigovanim biblijskim spisima svugde nalazimo na 'podatak' o 40 godina pustinjačkog lutanja zabranog naroda iz Ramsesa prema Obećanoj zemlji: »Prinosiste li Mi žrtve i prinos u pustinji četrdeset godina, dome Izraelov?« ('Amos', 5:26; cp.: 'Dela', 7:42) – »Sećaj se svoga puta kojim te je Jehova, Bog tvoj, vodio po pustinji ovih četrdeset godina da te smiri, ispita i dozna što ti je u srcu: hoćeš li držati Zapovesti Njegove ili nećeš.« ('Ponovljeni Zakon', 8:2; v.: 29:4) – »Jehova je gnevom planuo naIzraelce pa ih je pustinjom provlačio četrdeset godina, sve dok ne pomre sav naraštaj što je u očima Jehovinim zlo postupio.« ('Brojevi', 32:13) – U 'Knjizi brojeva' za velikog sveštenika Sinije i Mojsijevog brata Aarona ukazuje se da je umro na gori Hur, na granici zemlje edomske »u četrdesetoj godini nakon izlaska Izraelaca iz egipatske zemlje.« (33:38) – Zatim, navode se niz lokacija koje je Izrael prošao, sve do moabskog Abel Hašitima: »S brda Hora odu te se utabore u Salmoni. Odu iz Salmone i utabore se u Punonu. Odu iz Punona i utabore se u Obotu. Odu iz Obota i utabore se na moapskom području u Ije-Abarimu. Odu iz Ije-Abarima i utabore se u Dibon Gadu. Iz Dibon Gada odu i utabore se u Almon Diblatajimu. Iz Almon Diblatajima odu i utabore se na Abarimskim bregovima, pred Nebom. Odu s Abarimskih bregova i utabore se na Moapskim poljanama, uz Jordan, nasuprot Jerihonu; taborovali su uz Jordan od Bet Haješimota sve do Abel Hašitima na Moapskim poljanama.« (33:41-49; cp: 'Ponovljeni Zakon', 1:3) Od Moaba do Jordana Izraelci su naravno imali još dosta mesta da prođu i još mnogo puta da se utabore. Ako je put do gore Hur trajao 40 godina, jasno je i logično je da je put od Hura do Jordana i Obećane zemlje trajao još nekoliko godina. Možemo reći: još devet godina. Vidimo jasno da su redaktori, privrženi Aaronovom kultu, Aaronovih četrdeset pustinjskih godina proglasili za četrdeset godina celog Izraela.
U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' jasno nalazimo ukaz i citat da je Izrael u Pustinji proveo, ne 40, već 49 godina: »...O tome stoji zapisano: ‘Oni trebaju četrdeset i devet godina po pustinji da lutaju, dok se od svojih požuda ne očiste, pre no što se u zemlju mira nasele; da, sedam puta sedam godina treba da lutaju, jer ne upoznaše Moje puteve, niti sleđahu Moje zakone’.« (32:4)
Možemo pretpostaviti da izraelski sedmodnevni Praznik beskvasnih hlebova, koji je se nadovezivao na Pashu ('Izlazak', 13:6-7) reflektuje sećanja na sedam puta sedam godina gorkog i turobnog pustinjsko-nomadskog življenja. Pored sabatne (svake sedme) godine, Izraelci su imali i obeležavali i jubilarnu godinu, koja je dolazila nakon sedam puta sedam godina: »Nabroj sedam sedmica takvih godina, sedam puta sedam godina. sedam sedmica iznosiće ti četrdeset devet godina. A onda zaori u trubu /rog = šofar/! U sedmome mesecu, desetoga dana dana toga meseca /– tišrija/, na Dan pomirenja, zatrubite u trubu širom svoje zemlje. Tu pedesetu godinu proglasite svetom.« ('Levitska', 25:8-10, etc.). – Sedam sedmica posle pashalnog 15. nisana Izraelci su, kao spomen proglašenja Sinajskog Zakona, slavili Praznik sedmica (Šavuoth), Pedesetnicu. Vremenom je Pedesetnica transformisana u svetkovinu svršetka žetve pšenice, koja je izvorno verovatno bila praznik letnje dugodnevice: »... Na dan po sedmoj suboti, na Pedesetnicu, prinesite Jehovi novu žrtvu. Donesite iz svojih stanova po dva hleba za žrtvu prikaznicu.« ('Levitska', 23:16 i dalje) – Egipatski terapeuti su inače zadržali istinski smisao praznika Pedesetnice, koji je tražio svečano obeležavanje svakog pedesetog dana. U 'Šarenici', razmatrajući neke biblijsko-mistične matematičko-proporcionalne odnose, Klement kaže da je pedeset »broj godina, datih za nalaženje u veri i iskupljenje.« (VI, 11)

Deo IX Poslanica Apolosa iz Nazareta


1. Reč-dve o ovoj Poslanici

U punom izdanju Gideonovog 'Evanđelja Savršenog Života' kao dodatak nalazimo i takozvanu 'Apolosovu poslanicu Herestenu'. U nekom drugom relevantnog povesnom dokumentu ne susrećemo nikakvog nagoveštaja za postojanje takvog epistolarnog spisa, što pokazuje da ga je Gideon kao duhovni medijum zapisao. Ostaje nejasno zašto je ovu poslanicu pridodao 'Protoevanđelju': da li zato što je smatrao da mu ona prirodno-skriptuarno, komplementarno pripada, ili zato što dobro pojašnjava neka svedočanstva iz 'Protoevanđelja'.
Stožer Poslanice upućene Herastenu je objava koju vazneta Agela daje svome bratu Apolosu, ukazujući mu da je Gospod verne u opsednutom Jerusalimu, među kojima je bio i apostol Jovan, izbavio i vazneo u Nebo. Interesantno je zapaziti da po Kvartusu Isus upravo Jovanu najavljuje da će ostati do Njegovog Dolaska: »Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi /Petre/ do toga?« ('Jovan', 21:23) – Kako to razumeti, ako ne ovako: Jovanu Hrist kaže da će ostati na Zemlji, u reinkarnacionom toku, do Njegovog Slavnog Dolaska u vremenu Posletka, ili mu pak iznosi da će ostati u Judeji do Njegove skore Pojave nad njom. U patmoskom 'Otkrivenju' Hristov Duh Jovanu najavljuje da treba da prorokuje još mnogim narodima (10:11). Ova poslanica Hristovo pojavljivanje nad opsednutim Jerusalimom, u čijem sionsko-esenskom getou je prebivao Jovan, predstavlja kao prasliku Slavnog Hristovog Dolaska na kraju staroga sveta.
Po svedočenju Josipa Flavija, pustošenju i razaranju Jerusalima prethodila su mnoga neobična znamenja, od kojih su varalice odvraćale narod, da ih ovaj uzme kao ozbiljna sudbinska upozorenja; Josip pominje pojavu zvezde nad Gradom, koja je ličila na mač; kometu koja je stajala na nebu celu godinu; na praznik beskvasnih hlebova, oko devetog časa noći, veliki žrtvenik i Hram je obasjala takva svetlost tokom pola sata, da je izgledalo kao da je već dan svanuo. »Posle praznika, ne mnogo dana kasnije, 21. dana meseca artemisija, pojavi se neka božanska prikaza, jedva verovatna. /.../ Pre sunčevog zalaska, naime, ukazaše se u vazduhu nad celom okolinom bojna kola i naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove. A na praznik koji se zove Pedesetnica, kada su sveštenici ušli u unutrašnje dvorište, kako im je dužnost zbog bogosluženja, najpre začuše, kako rekoše, buku i šum, a zatim mnogoglasni jek: "Hajdemo odavde"!« (‘Judejski rat’, VI, 5, 3)


Rimska trijumfalna povorka nosi sedmokraki svećnjak i drugi plen nakon razaranja Hrama i Jerusalima 70. g. (Titov slavoluk u Rimu)
Uobičajno se smatra da su svi svi hrišćani, pošto su znali Hristova proroštva o uništenju Jerusalima, na vreme sklonili preko Jordana, u Pelu i Arabiju (gde je se pojavila i ebionitska frakcija), te u planine Gileada i Bašana. Ostaje otvoreno pitanje da li je baš tako bilo. Neosporna je činjenica da su rani hrišćani očekivali skori Hristov Dolazak. U svome spisu De ponderibus et mensuris Epifanije Kiparski iznosi da su Hristu verni žitelji Jerusalima, od anđela Božijeg razumeli da će Grad opsesti i zauzeti neprijateljska vojska, pa su se blagovremeno preselili u Pelu, ostavši tamo do vremena cara Hadrijana, koji je posle drugog ustanka Jevreja iznova ustrojio Jerusalim (davši mu novo ime: Aelia Capitolina), te pozvao nejevrejske iseljenike natrag. Jevrejima nije dato pravo da ulaze u Jerusalim, sem jednom godišnje, na dan rušenja Solomonovog Hrama. – Ukazujući na progon rane Crkve od strane Jevreja, u nastavku izlaganja Eusebije iznosi: »Oni koji su pripadali Crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje im je dato pred progon, otišli su iz Jerusalima i naselili se u Pereji, u gradu Pela. Uopšte, svi sveti napustiše prestonicu Judeje i svu Judejsku zemlju. Sud Božiji stigao je Jevreje jer veliko beše njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim Apostolima, i zbrisan beše sa zemlje čitav rod nečastivavca.« (‘Historija Crkve’, III, 5; cp.: 'Solunjanima', I, 2:14-16) Besmisleno je bilo da svi hrišćani, bez obzira na ratna pustošenja, napuste Judeju i Jerusalim, jer su Sveta Zemlja i Sveti grad bili teritorijalni stožer i centar hrišćanstva.
Dva najveća zla, ostvarena pod izraženim satanskim nadahnućem i vođstvom, čiji protagonisti su bili stari Jevreji i njihovi i pomahnitali suprematorsko mesijanski nastrojeni nacionalisti, bili su progoni Božijih proroka i falsifikovanje njihovih spisa, i pokretanje oružanog ustanka protiv Rima 66. g. ne., čiji stvarni cilj je bio razaranje stožernog jerusalimskog hrišćanstva i jerusalimskog pontifikata, stvaranje haosa kako bi u hrišćanstvo mogle da prodru laži i obmane. – Inače o stradanju Jerusalimu, kad je se u obruču našla milionska masa hodočasnika i žitelja, podrobno i živopisno govori najveći jevrejski historik Josip Flavije u ‘Judejskom ratu’: »Sa sprečavanjem izlaska, Judejcima je bila odsečena svaka nada na spasenje, i glad koja je postajala sve teža pustošila je i kuće i porodice u narodu. Krovovi su bili prepuni iznemoglih žena i dece, ulice pune mrtvih staraca. Dečaci i mladići natekli, kao sablasti klatili su se po trgovima i rušili se onde gde bi ih uhvatila poslednja muka. Da sahranjuju svoje bliske nisu više mogli iznemogli, a oni koji su još bili pri snazi, nisu se usuđivali zbog množine mrtvih i zbog neizvesnosti o sebi samima. Mnogi su pomrli na onima koje su hteli pokopati, a mnogi su se odvlačili na groblja pre nego što ih sustigne smrt. Nije bilo ni suza ni kuknjave u toj nesreći. Glad je umrtvila svaki osećaj. Suvih očiju i široko otvorenih usta buljili su oni koji su lagano umirali u one koji su se pre njih upokojili. Duboki műk vladao je u celom gradu kao stravična noć smrti. No još strašniji od toga bili su razbojnici koji su upadali u kuće kao maroderi, pljačkali su mrtve, skidali im pokrove i odlazili sa smehom, ili su vrhove svojih mačeva isprobavali na pokojnicima, a probadali su često i one koji su se bili skljokali, ali su još živeli da bi ispitali oštrinu gvožđa, dok su druge, koji su ih molili za ubod smilovanja, prepuštali gladi, puni obesne poruge. Svi koji su umirali, ukočeno su gledali na Hram gde su ostavljali ustanike na životu. U početku su se oni brinuli da se pokopavanja vrše iz državne blagajne, jer nisu mogli podnositi smrad, ali kasnije, kada je bilo isuviše mnogo leševa, mnogo jednostavnije je bilo da ih bacaju sa zidova u provalije. A Tit, kada je bio obilazio i video provalije pune mrtvaca i duboke lokve krvave vode koja je oticala iz leševa što su se raspadali, uzdišući podiže svoje ruke i prizva Boga za svedoka da on nije kriv za to. Tako je to bilo u Gradu« (V, 12, 3-4)
Predaja hoće predstaviti da je Jovan Apostol u Maloj Aziji živeo čak do Domitijanovog i Nervinog vremena, pa i pre toga. Tako Epifanije Kiparski iznosi: »... Blaženih Jovan je mnoge godine proveo među živima, doživevši Trajanovo carovanje.« (Panarion, haer. 30, 24) I Irinej Lionski tvrdi da je Jovan u Crkvi Efesa, koju je osnovao Pavle, Jovan živeo sve do vremena Trajana: »Svi azijski sveštenici, koji su bili sa Jovanom, učenikom Gospodnjim, svedoče da je on govorio o tome /o Hristovom uzrastu/, i zna se da je sa njima bio u vreme Trajana.« (‘Protiv heresa’, II, 22, 5) – Irinej hoće Jovana predstaviti kao savremenika gnostika Kerinta, čiji je fokus delovanja početak II stoleća. Tako Irinej prenosi sledeću dogodovštinu, navodno ispričanu od Polikarpa: »... Postoje i oni koji su čuli od njega da Jovan, učenik Gospodnji, našavši se u Efesu u banji, i videći unutra Kerinta izišao je iz banje ne okupavši se, nego je rekao: ‘Bežimo da banja ne padne na nas, jer unutra je Kerint, neprijatelj Istine’.« (III, 3, 4) Poznato je da je Jakov Pravednik striktno izbegavao svetovna kupališta (koja su u rimskm svetu bila legla razuzdanosti i u pratećim objektima posetiocima pružala više vrsta nedolične zabave i ugođaja), pa fantastično doima da je u njih mogao ići veliki apostol Jovan, i to još u dubokoj starosti. Maloazijski crkveni spisatelj Apolonije (II stoleće) razotkriva frigijske, montanističke proroke: »Da li prorok odlazi u banju, da li dovodi u nepriliku oči, da li voli ukrašavanje ...?« (Eusebije: Historija Crkve’, V, 18) Za novatijanskog episkopa i dijalektičara Sisinija Sokrat svedoči da je dvaput sedmično odlazio u banje (‘Historija Crkve’, VI, 22) Trulski sabor zabranjuje da se sveštenici i monasi, pa i laici, kupaju po banjama zajedno sa ženama (prav. 77) i Judejcima (prav. 11), što sve ukazuje na zavladalu sveštenoslužiteljsku degradaciju koju su čak i pagani prebacivali hrišćanima. – Za Jovana Klement Aleksandrijski iznosi u delu ‘Koji bogataš će biti spasen?’: »Ja nisam slušao basne, nego sam slušao istinu o apostolu Jovanu. To kazivanje predato je nama a mi smo ga zapisali. Vrativši se, nakon smrti tiranina, sa Patmosa u Efes, on je, po obavezi koju je imao, postavljao episkope, ustrojavao crkve, uvodio u kler one koji su toga bili dostojni.« (42) – Eusebiju ostaje samo da potvrdi takvo predanje: »U to vreme /– vreme Domitijana i Nerve/, u Aziji je još živeo apostol i evanđelist Jovan, onaj koga je izabrao i silno voleo Isus. Nakon povratka sa ostrva /Patmos/, posle smrti Domitijana, on se starao o tamošnjim crkvama.« (‘Historija Crkve', III, 23) – Navodno je u Efesu Jovan i umro: »I Jovan /je sahranjen u Aziji/, koji je bio na grudima Gospodnjim, sveštenik koji je nosio zlatnu pločicu /pétalon/, mučenik i učitelj, koji se upokoji u Efesu.« (III, 31) – Po Georgiju Hamartolosu (oko sredine IX st.), bizantijskom protivniku ikonoklasta, koji u prologu svoje 'Hronice' (Hronikón sýntomon) prenosi navodne Papijeve reči o Jovanu, navodno je ovaj drevni muž svedočio da je Jovan, kao i njegov brat Jakov, ubijen od Judejaca, čime je se ispunilo (navodno) Hristovo pretskazanje o njihovoj mučeničkoj smrti (cp.: 'Marko', 10:38-39).
Pod sumnju se trebaju dovesti svi izveštaji izvedeni iz opskurnih predanja koji hoće pokazati da je Jovan Apostol tobože živeo čak do Domitijanovog vremena i navodno tek tada sastavio svoje 'Evanđelje’ i zapisao ‘Apokalipsu’. Irinej Lionski tvrdi da je 'Otkrivenje po Jovanu' nastalo »nedavno, gotovo u naš vek, tj. potkraj Domitijanova vladanja«. (Adversus haereses, V. 30, 3) 'Otkrivenje po Jovanu', po Irineju je dakle zapisano oko 95. godine, pošto znamo da je Domitijan vladao od 81. do 96. godine. U svome delu Demonstratio evangelica (III, 5, 15) Eusebije progonstvo Jovana na Patmos (gde je zabeležio ‘Apokalipsu’) implicitno stavlja u vreme Nerona (54.-68. g.), a Jeronim u svojim ‘Hronikama’, koje predstavljaju nadogradnju Eusebijevih, govoreći u hronološkom okviru 217. Olimpijade, Jovanovo zatočenje na Patmos vezuje pak sa 14. godinu Domitijanove vladavine, odnosno za 94. godinu: »Secundus post Neronem Domitianus Christianos persequitur, et subeo apostolus Joannes in Patmon insulam relegatus, Apocalypsim vidit, quam Irenaeus interpretatur.«
Po predaji, zbog svedočenja za Hrista, Jovan je osuđen da živi na ostrvu Patmos (cp.: 'Otkrivenje', 1:9). Izgnanstvo na ostrva, uskraćivanje 'vode i vatre', bila je uobičajna rimska kaznena mera u ono vreme. Na primer »u petnaestoj godini Domitijana Flavija Domitila, rođaka Flavija Klementa, jednog od tadašnjih rimskih konsula, zbog ispovedanja vere u Hrista, zajedno sa drugima beše zatočena na ostrvu Pont.« (Eusebije: 'Historija Crkve', III, 18) Svetonije izveštava da je i sam Flavije Klement slično prošao u Domitijanovom represionalizmu prema oponentima, neistomišljenicima i hrišćanima, koji ga nisu hteli oslovljavati i priznavati za 'gospoda i boga': »Napokon je svoga stričevića Flavija Klementa, čovjeka odvratne ravnodušnosti /contemptissimae inertiae/ prema državnim poslovima, nenadano dao pogubiti zbog neznatne sumnje odmah posle njegove konsulske službe« ('Domitijan', 15) – Prema apokrifnom tekstu 'Dela svetih apostola i Jovana Bogoslova', zatvoren Jovan je pred Domitijanom morao ispiti čašu otrova, no otrov mu nije naudio. Po latinskoj verziji Jovan ispija otrov pred Aristodemom, velikim sveštenikom Efesa, u kome je se nalazio znameniti Artemidin hram, ukazujući mu jasno: »Ako mi dadeš otrov da ga ispijem, kad ja prizovem ime Gospoda mojega, otrov mi neće moći nauditi.« (Pogl. 20) – Tertulijan donosi svoju verziju koja kaže da je Jovan, negde u vreme stradanja Petra i Pavla, bio bačen u kotao vrelog ulja, izašao iz njega nepovređen, a tek onda bio upućen na Patmos (De praescriptione haereticorum, 36). Po apokrifnoj sirijskoj 'Povesti Jovana Apostola, sina Zevedejeva' (pripisanoj Eusebiju Kajsarejskom), Jovan, izbavljen iz Neronove ruke, tek pošto je u Efesu, u noći prvog sedmičnog dana, obuzet Duhom Svetim, napisao svoje 'Evanđelje' i pročitao ga pred celim gradom, našao je utočište u Judeji i Antiohiji, a sahranjen je, u 120. godini, kao i Mojsije u 120. godini, na brdu Nebo ('Ponovljeni Zakon', 34:6). Ranoj crkvenoj predaji je očigledno bilo teško da vidi i prizna da posle judejsko-rimskog rata više ni jednog velikog apostola nije bilo u zemaljskom životu, a kako nije znala za Jovanovu končinu, to je onda izmislila priču o Jovanovoj dugovečnosti.
Ako je se Jovan apostol našao na ostrvu Patmos (bilo kao kažnjenik ili Hristov ekspedicionista), to je svakako bilo u vreme cara Klaudija (41.-54. g.). ili cara Nerona (54-68. g.), dakle mnogo pre Domitijana. Epifanije Kiparski navodi da je 'Otkrivenje' nastalo za vreme vladavine cara Klaudija (Panarion, haer. 51, 12) – Viktorin Petavijski (III stoleće), najstariji latinski tumač 'Apokalipse', pominje da je ostrvski prognanik Jovan pod Domitijanom zapisao 'Otkrivenje'. – Početak apokrifnih 'Jovanovih dela' je izgubljen, a on je podrobnije govorio o Jovanovom boravku na ostrvo Patmos; današnji tekst ovih 'Dela' počinje sa Jovanovim povratkom u Efes. I apokrifno pismo 'Jovanu Bogoslovu, apostolu i evanđelisti, koji je u izgnanju na ostrvu Patmos', pripisano Dionisiju Aeropagitu, govori o tome kako će Jovanu biti vraćena sloboda, te da će se on ponovo sa Patmosa naći u Aziji (red. 10).
Predaja ljubljenog Apostola – Jovana Zevedejeva, hoće predstaviti da je na zemlji dugo nadživeo sve apostole. Znamo da je u Herod Agripa I (vl.: 41.-44. g.), koji je ujedinio pod svojim tronom kraljevstvo Heroda Velikog, podržan narodom, obezglavio Jovanovog brata Jakova ('Dela', 12:2); Petar je raspet u Rimu; njegov brat Andreja je takođe raspet u Patrasu, u Ahaji. Simona Revnitelja su raspeli u Persiji. Bartolomej je doživeo da mu u Jermeniji živome bude odrana koža. Tadej je takođe u Jermeniji stradao, i to proboden strelama. Filip je obešen na stub u Hierapolu. Matej je posečen mačem u Partiji. Matija je kamenovan, a potom mu je odrubljena glava. Toma je proboden kopljem u dalekoj Indiji. Od Sedamdesetorice neki su ipak preživeli judeo-rimski rat, sa kojim se završava epoha apostolskog hrišćanstva, i počinje vreme smutnji i velike najezde lažnih proroka. I perom i delom Apostoli su na svim podnebljima svedočili za Istinu i Istinitog. U starom sirijskom dokumentu 'Apostolsko Učenje' se tako iznosi: »... Jakov je pisao iz Jerusalima, a Simon iz Grada Rima, a Jovan iz Efesa, a Marko iz Aleksandrije Velike, a Andreja iz Frigije, a Luka iz Makedonije, i Juda Toma iz Indije.« (Prg. 27)
Da je Hrist po drugi put došaoJerusalimu i Izraelu sedamdesetih godina prvog stoleća, najbolje pokazuje stih 'Jovan', 21:22, gde Vaskrsli Gospod Petru ukazuje za Ljubljenog Učenika: »Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi do toga?« – Jovan u trošnom zemnom telu dakako nije na zemlji ostao do Slavni Hristov Dolazak koji nam predstoji, već samo do Drugi, duhovni Hristov Dolazak nad Izraelom. Tada je i Gospod Jovana, tada poslednjeg živog Apostola, vazneo na Nebo, onako kako je i uzeo proroka Iliju na Jordanu.

Kako je bilo sedamdesetih godina prvog stoleća nad Izraelom, tako će biti i na kraju ovoga sveta, o Slavni Hristov Dolazak. U vreme najvećih progona hrišćana i najvećih kataklizmičkih nevolja, Gospod će se slavno pojaviti, i Njega će videti svako otvoreno oko, i On će vazneti u višu vibraciju sve Svoje istinske sledbenike, da bi ih nakon pročišćenja Zemlje, opet spustio na Svoju, Novu zemlju, u Svoje Kraljevstvo Mira: »... I kukaće za Njim sva /ostavljena/ plemena zemaljska.« ('Otkrivenje', 1:7; v.: 'Matej', 24:40-41)





-----------------------------------------------------------

Deo XI Hristovi svedoci i svedočanstva o Hristu


Nakonstrešenom i fanatizovanom Savlu (kasnije Pavlu) iz Tarsa Kilikijskog, progonitelju Njegovih učenika, pred vratima Damaska Gospod upućuje prekretničko spoznajno pitanje: »Savle, Savle, zašto Me goniš?« ('Dela', 9:4) – Ono što učinimo istinskim Hristovim sledbenicima, bilo dobro ili zlo, učinili smo i sveprisutnom Hristovom Duhu ('Matej', 25:34-46). U 'Otkrivenju po Jovanu' se ukazuje da će Slavu dolazećeg Gospoda ugledati »i oni koji su Ga proboli« (1:7) u Njegovim bližnjima, koji su Ga (opet) izrugali i raspeli (11:0). – Ako je neko bestidno i neumorno gonio Hrista u prvim stolećima, to je bila ponajprije rimska imperijalna vlast, a potom jevrejski narod (v.: Eusebije: 'Historija Crkve', III, 5), baš onako kako su nekada i velike Božije proroke ućutkavali i zatirali. U 'Poslanici Solunjanima' apostol Pavle razotkriva i osuđuje jevrejsku vekovnu nakostrešenost protiv Boga i Božijih poslanika: »... Vi ste se, braćo, ugledali na crkve Božije koje su u Hristu Isusu u Judeji, jer ste i vi isto prepatili od svojih saplemenika kao i oni od Judejaca, od onih koji su ubili Gospoda Isusa i proroke, koji i nas progoniše, koji Bogu ne ugađaju, koji se protive svima ljudima, koji nas sprečavaju da govorimo mnogobošcima da se spasu, - da u svako vreme ispune svoje grehe. Ali najzad Gnev Božiji stiže na njih.« (I, 2:14-16) I uistinu, za progone Božijih pravednika i žrtveno prolivanje krvi nedužnih životinja tvrdokorni jevrejski narod je stigla strašna kazna: na stotine hiljade njih je brutalno pobijeno i stradalo u njihovom Prvom ustanku protiv Rima (Dion Kasije: Historiae Romanae, LXIX, 14), koji iscrpno opisuje jevrejski historik Flavije u De bello iudaico. U Drugom, takođe zlosretnom ustanku (132.-135. g. ne.), sumanuti jevrejski mesija, ubica i razbojnik Simon, prozvan Bar-Kohba ('sin zvezde', na aramejskom), žestoko je kažnjavao hrišćane zato što se ne odriču Isusa Hrista i njega ne priznaju za 'bogomdanog' (Justin: 'Apologija', I, 31), te zato što ne uzimaju oružje u ruke da bi se borili protiv Rima. Tokom stoleća Jevreji su proterivani iz mnogih gradova i sa mnogih podnebalja. Kada su u Aleksandriji, u vreme osionog episkopa Kirila, podmuklo poubijali mnoge hrišćane koje su lažno uzbunili noću, uzvikujući kao da im gori hram koji se zove po Aleksandru, usledio je njihov masovni progon pod Kirilom koji je i ranije želeo da ih se otarasi. Nedugo potom, u mestu koje se zove Inmestar, između Halkide i Antiohije sirijske, gde su Jevreji organizovali nekakve svoje razuzdane igre, raspaljeni vinom uhvatili su nekakvo hrišćansko dete, privezli ga za krst i raspeli podrugljivo. Takvo bahato i provokativno ponašanje donelo je nove sukobe hrišćana i judejaca (Sokrat, VI, 16) U Srednjem veku tobožnji hrišćanin je već Jevreje proganjao i prisiljavao na promenu veroispovesti. Jevrejski kvazimesijanizam je u XIX stoleću stvorio marsističko-komunističku doktrinu koja je reaktivno povukla i instalaciju fašizma pod germanskim mesijom Hitlerom; dvadeseto stoleće je jevrejsko-marksistička utopija o Raju bez Boga donela nepregledna zla čovečanstvu kroz pogromaše kakvi su bili ruski Staljin, kineski Mao Cedung i kambodžanski Pol Pot. Posle doživljenih mamutskih i užasavajućih progona jevrejskog življa pod fašističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu, cionisti i jevrejski teroristi su iskoristili taj politički ambijent da na tlu Palestine naprave svoju državu (misleći da se tako mogu zaštititi od Božijeg Gneva), paklenu tvorevinu koja je se u narednim decenijama pokazala kao jedan od najvećih nosioca regionalne nestabilnosti i državnog terorizma, zaštićena u svojoj bahatosti i štetočinstvu od Judeo-Amerike (Sjedinjenih Američkih Država). I u parodijsko-blasfemičnom i podrivačkom Pokretu za Novo Doba, žestokom protivniku Hristove Crkve, jevrejski živalj ima dominantnu ulogu.
Pošto je na početku hrišćanstva pred rimskom vlašću uzimano kao deo dozvoljene jevrejske religije, to i ono nije otvoreno i široko gonjeno, jer su u Imperiji Judejci bili oslobođeni od klanjanja rimskim bogovima; Rim je znao da od tvrdokornih Judejaca to teško može da isposluje. No kao 'deo' judaizma, hrišćanstvo je trpelo namete koji su i Jevrejima nametani. Takit u svojim 'Historijama' hrišćane vidi kao deo judejizma i pokazuje vidan prezir prema njima zbog njihovog odbacivanja rimskih bogova: »Uvedoše /Jevreji/ obrezivanje spolovila da bi se prepoznavali po toj razlici. Oni koji su prešli na njihov način života rade isto, i ničemu se pre ne uče negoli preziranju bogova, odricanju od domovine i poptunom zanemarivanju roditelja, dece, braće. Brinu se ipak za porast stanovništva: greh je naime ubiti bilo koga od potomstva i smatraju da su duše ubijenih u bitki ili smaknutih smrtnom kaznom večne; odatle Ijubav prema rađanju i prezir prema umiranju.« (V, 5 – prema prevodu Miklić Josipa) - Kad je se Crkva jasno distancirala od Sinagoge, hrišćanstvo proglašeno za religio illicita, našlo je se pod oštar udar gvozdenog Carstva. Svetonije Trankvil govori o drakonskim nametima koje je življu nametnuo imperator Domitijan, koji je se financijski iscrpeo javnim gradnjama, povišicama vojničke plate i organizacijom igara: »Imetak živih i mrtvih plenio se uvek i svuda na svačiju tužbu i zbog bilo kakve krivice. Dovoljno je bilo da se navede kakav god čin ili reč protiv carskog veličanstva. Plenile su se bašti¬ne sasvim tuđih ljudi ako se samo jedan čovek našao koji bi izjavio da je od pokojnika za njegova života čuo da mu je car baštinik. Nadasve oštro se uterivao jevrejski porez; predavali su se sudu podjednako oni koji se nisu priznava¬li Jevrejima, ali su živeli po jevrejskim propisima, kao i oni koji su zatajili poreklo te nisu platili danak namet¬nut njihovom narodu.« (‘Domitijan’, 12)
U Trajanovo vreme u Rimu stradao je Ignatije Bogonosac, znameniti episkop iz Antiohije u Siriji, te Simeon, episkop u Jerusalimu, Isusov rođak, sin Kleopin. Kad je car Trajan obuzet osvajačkim zanosom bio u Antiohiji, nameravavši odatle da krene na Parte i Jermene, želeći da zaštiti svoju Crkvu, Ignatije je sam hrabro stupio pred njega ispovedajući svoju veru u Hrista i istinitog Nebeskog Boga. Gnevan Trajan ga je svezao i sa deset vojnika poslao u Rim da tamo bude pogubljen, predat zverima. U martirijumu ovog svetog Božijeg čoveka možemo pročitati kako je okončao u Rimu nakon što je od Smirne uputio više poslanica Hristovim crkvama: »...Sa žurbom je odveden u amfiteatar. Potom je odmah zatvoren, po ranijoj naredbi Kajsarevoj, jer je trebalo završiti svečanosti a to beše znamenita, kako smatrahu, takozvana rimskim jezikom Trinaesta, za vreme koje su se zvanično okupljali pa je tako bačen surovim životinjama kraj hrama. Tako je brzo ispunjena želja svetog Mučenika Ignjatija shodno napisanome: "Želja pravednikova biva prihvaćena", da ne bi ni jednome od braće bio na teretu radi sakupljanja ostataka, kao što je i prethodno poželeo u Poslanici da mu bude končina. Jedino su sakupljeni krupniji ostaci njegovih svetih moštiju, koji su preneti u Antiohiju i položeni u platno, kao neprocenjivo blago ostavljeno svetoj Crkvi od blagodati koja je u Mučeniku.« (Prevod: Atanasije Jevtić) – U svojoj ‘Poslanici Rimljanima’ sam Ignatije iznosi svoj neustrašiv stav prema predstojećem mučeničkom stradanju i bacanju pred zverove, želeći da se pokaže kao pšenica Božija koja se melje zubima zveri, kako bi postao čist hleb u Hristu: »Od Sirije do Rima borim se sa zverovima, po suvu i po moru, noću i danju. vezan sa deset ‘leoparda’, a to je četa /rimskih/ vojnika, koji i kad im se čini dobro, bivaju još gori. ali se u njihovim nepravdama još više učim, no time se neću opravdati. Vrlo sam željan zverovima koji su za me pripremljeni i molim se da mi se spremni nađu; ja ću ih i podstaknuti da me brzo pojedu, a ne kao što se nekih /hrišćana/ iz bojazni nisu ni dotakli. Oprostite mi, znam šta mi je korisno. Sada započinjem biti učenik /Hristov/. Neka me ništa od vidljivoga i nevidljivoga ne zadrži da Isusa Hrista zadobijem. Oganj i krst /= spaljivanje i raspinjanje/, čopori zverova, kasapljenja, čerečenja, drobljenja kostiju, odsecanje udova, mlevenje celoga tela, zle muke đavolove – neka /sve to/ dođe na mene, samo da Isusa Hrista zadobijem.« (Pogl. 5 – prevod: Atanasije Jevtić) – Kada je Ignatije Bogonosac prošao Smirnom okovan od strane rimskih vojnika, da bi u Rimu bio bačen zverovima (oko 113. god.), znameniti Polikarp je već tada bio Episkop u Smirni. Kada je Polikarp došao u Rim, u vreme episkopa rimskog Anikete, mnoge sledbenike Markiona i Valentina je povratio u Hristovu Crkvu. Jeronim ukazuje na Polikarpovu slavnu smrt: »... Za vreme vladavine Marka Antonina i Lukija Avrelija Komoda, kad je /na hrišćane/, pokrenuto četvrto posle Nerona gonjenje /quarta post Neronem persecutione/, u Smirni u amfiteatru, u prisustvu prokonsula i pri povicima sveg naroda protiv njega, bio je predat ognju.« ('O znamenitim muževima', 17) – Polikarp je, pošto je odbio da se odrekne Hrista zarad Kajsareve Fortune, spaljen na lomači u gradskom amfiteatru (pozorišt u vidu stadiona), u maloazijskoj Smirni, u gradu u kome je i bio dugogodišnji episkop Hristove Crkve i prvak Azije. Pogledajmo kako je u Polikarpovoj pasiji (IV stoleće) opisano njegovo mučeničko uzimanje udela u Hristovom Stradanju; izveden u amfiteatar nije mogao biti predat zverima jer su borbe sa zverima već bile završenepa, pa je odlučeno da bude živ spaljen, što je on i sam ranije slikovito video: »Masa je odmah sakupila drva i granje iz radionica i kupatila; a naročito se Judeji, kao što im je običaj, usrdno potrudiše u toj stvari. A kada vatra bi pripremljena, /Polikarp/ skide sa sebe svu odeždu i odreši pojas, pa pokušavaše i da se izuje, ne uspevši to ranije zato što je sve vreme svaki od vernika trudio se ko će pre dotaći telo njegovo. Jer je i pre stradanja, zbog svoga dobrog življenja, bio ukrašen svim /vrlinama/. Potom biše odmah stavljena na njega odgovarajuća oruđa za /uvođenje/ u vatru. A kada htedoše i da ga prikuju, on reče: "Ostavite me ovako, jer Onaj Koji mi je dao (snage) da podnesem oganj, daće da i bez vašeg osiguranja klincima ostanem nepomičan u ognju".« (8:1-3 – prevod: Atanasije Jevtić)
Veliki talas progona hrišćanski svet zahvata u vreme Marka Aurelija, Septimija Severa (koji smrtnom kaznom zaprećuje prelaženje u hrišćanstvo), Dekija (249.-251. g. ne.) koji je (poput sujevernog kajsara i avgusta Maksimina koji je upravljao Egiptom i Sirijom) nastojao da obnovi sjaj nekadašnje rimske mnogobožačke duhovnosti (a u čemu mu je hrišćanstvo bilo velika prepreka), te pred pojavu Konstantina Velikog. I jedan Marko Aurelije (vl.: 161.-180. g. ne.), koji je na peru bio 'veliki' stoički filosof, hrišćane čija je etika bila vrlo slična stoičkoj, nije se ustručavao da hrišćane brutalno zatire (v.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 1-2), da izdaje zakone protiv 'sujeverja', koji su se pretežno odnosili na hrišćane. Pod njim je stradao, između ostalih, i Justin Filosof. U Galiji, hrišćane (kojima su zabranili da se pojavljuju u javnosti) su izvodili na trgove i 'ispitivali' ih u prisustvu razjarene mase, prisiljavali da priznaju svoje duhovno opredeljenje, i zatvarali ih u tamnice. U tamnicama su ih surovo mučili: pekli usijanim gvožđem, istezali noge na drvenim daskama, stavljali na usijanu metalnu rešetku, šibali dok im se unutarnji organi ne bi videli, ... Tela onih koji bi skončali u tamnici bacana su pred pse; ako bi i posle pasa nešto od njih ostalo, ostatke su radi izrugivanja iznosili pred narod (kako bi ih održali u njihovoj privrženosti idola i bogovima Imperije koji su 'pobedili' hrišćane), potom spaljivali i bacali pepeo u reku, kako od hrišćana, koji su ispovedali vaskrsenje, ništa ne bi ostalo. Druge utamničenike su sekli mačem, vezivali o stub i naterivali na njih zveri, ili ih bespomoćne puštali pred razjarene zveri, kako bi bili raskomadali; ako ih one ne bi rastrgle na smrt, klao bi ih krvnik. Mučenje hrišćana u areni za mnogobožačke praznike pretvarano je u grozomornu predstavu za pomahnitali i krvoločan rimski narod, naviknut na gladijatorske igre. Iza izmučenih i izmrcarenih hrišćana, začudo, širio je se čudesni miomiris, kao da je neko kadio tamjanom. Pogromapki optužujući vegetarijance hrišćane za ljudožderstvo (jedenje dece) i za incest sa majkama, rimski neznabošci i mnogobošci su se pokazali kao najveći ljudožderi. U svojoj 'Drugoj Apologiji' Justin Mučenik prenosi kako je još kao sledbenik Platona zaključio da je nemoguće da klevetani hrišćani jedu ljudsko meso, da žive u teškim porocima i nasladi, s obzirom da su pozdravljali smrt kao izbavljenje od svih zemaljskih strasti (pogl. 4); čovek koji je vezan za razgorene telesne strasti, on i nastoji što više da im ugodi, on i beži od smrti. – Samo na poziv nahuškane mase i pakosnih potkazivača, rimska vlast je progonila i brutalno kažnjavala hrišćane, ne vodeći računa ni o svojim građanima i vlastitom zakonodavstvu, koje je procesno štitilo rimske građane (cp.: 'Dela', 16:37-38, 22:25-29, 23:27) Car Hadrijan (117.-138. g. ne.) jednim u jednom pismu prokonsulu Azije Minukiju Fundanu nalaže da se na hrišćane ne podiže optužba bez razloga, a da se klevetnički potkazivači kazne (Justin: 'Apologija', I, 69; v.: 70-71). Kada ni vladalačke strukture ni narod ne poštuju vlastite pozitivne zakone, o Božijim i da ne govorimo, na svet onda dolaze velike strahote. – Za mnoga zla, mnoge pošasti i epidemije koje su pogađale imperiju koju je sustizala krvava setva, rimska Zver je često optuživala, nalazila kao 'krivca' istrajnog hrišćanina.
Vremenom je demonsko sve manje moglo u grehe svezani rimski narod da pokreće u progone na hrišćane (sa kojima je se delom i saživeo), a sve više je udarni nosilac progona bila sama rimska vlast (avgusti, kajsari) i njeni bliski službenici (magistrati). Pred kraj vladavine Diokletijana i Maksimijana progoni su se opet razgoreli. Počelo je se sa rušenjem hrišćanskih crkava, spaljivanjem njihovim spisa, isterivanjem iz službi ukoliko se ne odreknu svoje vere. Krenulo je se sa utamničavanjem svih crkvenih predstojatelja, i prinuđivanje da prinesu žrtve idolima (Eusebije: 'Historija Crkve', VIII, 2) Progoni su zahvatili široka prostranstva: Nikomedija (Bitinija), Rim, Frigija, Kapadokija, Pont, Fenikija, Sirija, Arabija, Palestina, Egipat, ... Repertoar užasavajućih mučenja postao je još širi; mučitelji su se uzajamno nadmetali da jedan drugoga prevaziđu u surovosti mučenja, kao da ih je za to čekala neka velika nagrada, a ne strašan pakao. Ispovednici i borci za Hristovo Ime nemilosrdno su bičevani, kleštima su im kidana tela, lomljeni su na točku, izvozili su ih na pučinu mora i tamo davili, odrubljivali im glave, odsecali im noseve, uši i ruke, drobili im kosti i zlobove (pogotovo potkolenice), obogaljivali i takve slali u rudnike, na njih su u arenama usijanim metalnim šipkama dražene slali leoparde, medvede, divlje veprove i bikove, obešene gušili su ih u dimu, sekli sekirama, raspinjali ih naopako, ubijali ih izgladnjivanjem (onemogućavanjem da im se dostavi hrana u tamnici), besili ih obnažene za jednu nogu i puštali da tako danima vise, izrugujući im se uz to, polivali su ih vrelom smolom i istopljenim olovom, pod noktiju im zabijali zašiljene komade trske, vadili im oči ... Da ne bi bile silovanjima osramoćene, mnoge hrišćanke, ako bi im se pružila prilika, same sebe su slale u smrt. U Egiptu, gde je podvižničko hrišćanstvo tradicionalno bilo najsnažnije, sprovodila su i najsurovija višegodišnja mučenja Hristovih udivljenika. Nekad bi za samo jedan dan postradalo i stotinjak istrajnih i vernih muškaraca i žena (Ibid., VIII, 9), koji su znali da zlo ne može večno da vlada, i da će svaka nepravda pred Bogom biti naplaćena ('Otkrivenje', 13:10). Pomahnitali idolopoklonik Maksimin čak naređuje da se hrišćani oslepe i da im se odseče jedna noga (Laktantije: De mortibus persecutorum, cap. 36) – Gospod je prepustio sve te strahote učinjene od strane nečastivih mnogobožaca, kako bi se Demonski pomagači, u zlu najistrajniji ljudi, što više grehom porobili, svezali, i time bili nemoćniji kad u vremenu Posletka sa Antihristom opet 'vaskrsnu' iz bezdana Smrti kako bi progonili, klevetali i zatirali obnovljeno hrišćanstvo. Demonsko je nastojanje da svakog čoveka satanizira, usadi duboko u njemu svoje negativne programe, kako bi bez mnogo zauzimanja preko njega moglo da se bori protiv Neba i za održanje svog uporišta, Zemlje. Što je veći broj ljudi sataniziran, što je Tama više prikazana kao 'Svetlo', to Demon manje mora da nosi masku jagnjeta, to se može komotnije pokazati ko jeste. Svezanost njegovih pomagača, i buđenje mnogih ljudi za pravednički život, još uvek Staru Zmiju tera da se zavodnički ogrće u odeždu svetla, ne bi li možda obmanula i Božije izabranike i služitelje.
U surovim progonima i torturima, bilo je i onih hrišćana koji su se odrekli Hrista da bi sačuvali svoje živote, imovinu ili službu. Neki su se 'odrekli' Hrista, ne iz ljubavi prema zemaljskom životu i slabome telu, već zato više što nisu mogli da izdrže beskrajna mučenja: »Jednima su odrubljivali glave, druge su pekli na vatri, mačevi, kojima su ubijali, tupili su se, železo je se lomilo, umarali su se sami đželati, smenjujući drug druga.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VIII, 9, 4) Problem palih hrišćanina i njihovog eventualnog povratka u krilo Crkve, izazvao je podele unutar same Crkve. Jedni jereji su onemogućavali svaki povratak palima, dok je većina zauzela stav da je on moguć, uz njihovo najdublje pokajanje. Govoreći o hrišćanima koji su u progonima zakazali i pali, prineli životinju na žrtvu i jeli od njenog mesa, Kiprijan Kartaginski ukazuje da su takvi sami sebe žrtvovali (Tami), spalili svoju hrišćansku veru na ognju žrtvenika (De lapsis, 8) Odlučni hrišćani, videvši koliko satansko ulaže snage da ih slomi, shvatili su koliko puno znači da se izdrži pritisak, spasi duša i proslavi Hrist, Mladoženja. Konstantinopolski patrijarh Atik u jednoj svojoj službenoj poseti Nikeji iznosi tamošnjem novatijanskom episkopu Asklepijadu za njihov rigorizam: »Novatijana hvalim zbog toga što nije želeo imati opštenje sa ljudima koji su prineli /paganske/ žrtve. Ja bih već i sam tako postupio; a novatijane ne mogu da hvalim zbog toga što oni odlučuju od zajednice laike i zbog malih grehova.« (Sokrat, VII, 25)
Iako su progoni miroljubivog hrišćanstva doneli veliko zlo, oni su pomogli da se razdvoje Hristovi sledbenici: hladni, mlaki i vatreni. Nažalost, iz progona Hrista Isusa pod krvoločnom rimskom zveri, tadašnje hrišćanstvo nije izvuklo odgovarajuće pouke; posle Mediolanskog edikta ono je počelo da se sljubljuje sa oslabljenom zverskom Imperijom, koja je lažljivo stavila runo jagnjeta na sebe (Ibid., VIII, 16); kada je demonsko videlo da ni najžešćim progonima ne može uništiti hrišćanstvo, tada je preuzelo drugu taktiku, započelo drugu igru: da hrišćanstvo uništi tako što će ga vezati za svet koji leži u grehu, nametnuti ga za državnu, službenu religiju. I nakon prvih davanja slobode hrišćanima u reskriptu obnarodovanom 30. aprila 311. g. ne. od strane samodržaca (bolesnog) Galerija, Konstantija i Likinija (koji je vladao na Istoku do 324. g. ne.), na mnogim mestima je hrišćanin trpeo progone i stradanja. To pokazuje, da ni samo demonsko nije bilo potpuno sigurno i usaglašeno u modusima svoga poduhvatu slabljenja i razaranja hrišćanstva.
Hrist, Svetlost Sveta, ne samo da je bio gonjen tokom stoleća, već je i drsko izvrtana Njegova reč, pa je čak i Njegov kosmičko-povesni lik proglašavan 'fikcijom' i 'mitom'. Oni koji su Hrista, Temeljni Kamen Makrokosmosa i mikrokosmosa prognali iz svojih duša, oni Ga hoće i ‘prognati’ iz povesti. Kad ne mogu obezvrediti Hristovu reč, onda izmišljaju lažne Hristose, lažne Spasitelje, podižu lažne hrišćane. Satansko je oduvek nastojalo Hristovu reč i delo, svetu priču o Spasitelju koji je Put, Istina i Život, da sakrije i iskrivi ljudskim predanjima. Hristov život u telu velikih Svetitelja i Logosa poput Mitre, Zaratustre, Indre, Hermesa, Nume, Dionisa, Adonisa, Bude, Krišne, Eskulapa, Apolona, Ozirisa, Pitagore, ... ostao je najvećim delom zamagljen mitski obojenim predanjima i interpretacijama. I Svetiteljev život kao Isusa od Nazareta je dobrim delom skriven i interpretaciono iskrivljen. Ali ipak sačuvani su mnogi ukazi o Njemu i Njegovom svetom životu. To su stotine i stotine spisa nastalih u prvim stolećima od strane Njegovih sledbenika, bilo istinskih ili prividnih. O Njemu govore i na Njega ukazuju kanonizirana i apokrifna evanđelja i akta, brojne apokalipse, epistole, martirije, talmudski traktati, gnostički kodeksi, dela crkvenih otaca, ... O Njemu svedoče i rimski, latinski hroničari, letopisci.
Oni koji Isusa hoće da naprave i svedu na legendu i mit, time se idolopoklonički, u želji da zadrže svoje bogove, koji ih drže u laži, brane od vlastitog preispitivanja. Jer istinski priznati Hrista, znači priznati Savršeni Život, i početi se ravnati prema tom Životu, dakle: živeti za Svetlost. Jer spoznaja obavezuje!
Kanonizirana Evanđelja su izvorno svakako zapisana pre judejsko-rimskog rata i rušenja Hrama, da bi potom bila interpolirana. Pola stoleća posle Hristove smrti već je cela Rimska Imperija znala za Hrista. Zar bi jedan mit mogao za tako kratko vreme da dobije toliko sledbenika u mnogobožačkoj Rimskoj Imperiji? Gde se to mogu susresti sledbenici bez onoga koji se sledi??! Zar su 'mitomani' osnovali Crkvu u Jerusalimu, u Aleksandriji, u Antiohiji, u Efesu, u Rimu, u Kartagini ...? Zar su se prvi hrišćani zbog 'nekog nebuloznog mita' radosno žrtvovali i u najstrašnijim progonima i torturama, ne hajeći za svoj zemaljski život? Ili su i progonjeni i žrtvujući hrišćani nečija ‘izmišljotina’ ...?! Prvi hrišćani, kako bi zadobili Hristovu Slavu, sve su slavno podnosili: »... Udarce, zatvore, velike nevolje, krstove, zveri – radi Imena.« (‘Pastir’, prg. 10) – Neupućeni Krkilije iznosi hrišćanima, koje vidi u nevoljama ostavljenim od njihovog Boga: »Evo pred vama su pretnje, mučenja, kazne i krstovi, pripremljeni ne radi toga da bi im se vi poklanjali, nego zbog vašeg raspeća, vatre, o kojima vi prorokujete i kojih se ujedno bojite.« (‘Oktavije’, pogl. 12; cp.: ‘Korinćanima’, I, 3:3-15; ‘Petar’, II, 3:7)
Zar su radi neke ‘opsene’ i ‘mita’ apostoli Toma i Bartolomej otišli čak do Indije da propovedaju Reč?! Za istinske hrišćane bila je velika čast da ne postradaju kao bezakonici, već kao Božiji ugodnici, da uzmu udela u Hristovom Stradanju, time i u Njegovom Proslavljivanju. Na početku pete knjige (‘O mučenicima’) ‘Apostolskih ustanova’ ukazuje se za hrišćansku solidarnost: »Ako je hrišćanin, zbog imena Hristovog, vere i ljubavi Božije osuđen od bezbožnika na oganj, ili životinjama /u areni/, ili u rudnike, nemojte ga napustiti, već od truda vašeg i vašeg znoja pošaljite mu nešto za hranu i da plati vojnike, i da olakša i ublaži /nevolje/, i koliko do vas zavisi, vaš blaženi brat neće nastradati. Jer, ako je neko osuđen u ime Gospoda Boga, on je sveti mučenik, brat Gospodnji, sin Višnjega, obitalište Duha Svetog preko koga je svaki verni primio svetlost slave Evanđelja kada se udostojio da primi nepropadljivi venac i svedočanstvo Hristovih stradanja, i zajednicu krvi Njegove, i da bude usinovljen sastradavanjem u Njegovoj smrti.«
O Hristu i ranim hrišćanima svedoče više latinskih autora i sačuvanih spisa; u autentičnost datih tekstova i ukaza nikad se nije sumnjalo, pogotovo zbog toga što ne govore afirmativno o Hristu i hrišćanima, već pogrdno. Ti spisatelji su ponajprije Kornelije Takit, Gaj Svetonije Trakvil, i Plinije Mlađi.
Kornelije Takit (trad.: Tacit; Cornelius Tacitus, otprilike 55. do 120. g.) je najveći rimski historik. Napravio je činovničku karijeru (88. g. je pretor, 97. konsul), te je bio prokonsul provincije Azije za vreme imperatora Trajana. Navažniji njegov spis jesu ‘Godišnjice (Annales) od smrti božanskog Avgusta’, koje je napisao u svojoj starosti. U njemu govori i o brutalnosti koje su hrišćani trpeli pod suludim piromanom Neronom (vladao: 54.-68. g.). U svojim kapitalnim 'Analima' (pronađenim 1429. g., u čiju autentičnost se nikad nije sumnjalo, pored ostalog Takit piše i o tome kako je pomahnitali Neron, zapalivši Rim, za taj ispad prebacio krivicu na hrišćane: »... Ni ljudski napori, ni kajsareva štedrost, ni obredi očišćenja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli priče da je požar podmetnut po naređenju. Da stane na put glasinama, /pronađe/ Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po H r i s t u koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata /Auctor nominis eius Christus Tiberio imperitante per procuratorem Pontium Pilatum supplicio adfectus erat/; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje, izbilo je i raširilo ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod. Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, priređivao cirkuske igre i, odeven u kočijaško odelo, umešao bi se među svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam učestvovao u trkama. I mada su hrišćani inače bili krivi i zasluživali najtežu kaznu, rađala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao žrtve svireposti jednog čoveka, a ne za opšte dobro.« (XV, 44; cp.: Sulpikije Sever: ‘Hronika’, II, 29)
Da je Rim, u vreme povoja hrišćanstva, bio stecište raznoraznih, pa i izopačenih kultova, kako Takit iznosi, potvrđuju i sama hrišćanska svedočenja. Svoju ‘Prvu poslanicu’ upućenu vernima u rasejanju apostol Petar završava rečima: »Pozdravlja vas s vama izabrana crkva u Babilonu ...« (5:13) Moguće je da Petar pod 'Babilonom' zapravo misli na Rim, koji je bio babilonsko stecište i svratište svih mogućih vera. (I Egipat je imao svoj 'Babilon': rimsko utvrđenje u Fustasu, nedaleko od Memfisa.) To u 'Oktaviju' potvrđuje i Minukije Feliks kazujući da u provincijama svaki narod ima svoje posebne kultove i poštuje svoje lokalne bogove (naprimer Eleusinci Kereru, Frigijci Majku Kibelu, Epidaurijci Eskulapa, Haldejci Bela, Sirijci Astartu, ...), a Rimljani poštuju sva ta božanstva i uvoze njihove kultove i obrede. Rimljani obožavaju pobeđene bogove, traže religije stranaca i čine ih svojima (pogl. 6).
Iz Takitovog navoda, koji pokazuje da je autor neobavešten o istinskom učenju i životu hrišćana, jasno se vidi i doznaje da je osnivač hrišćanstva bio Isus Hrist, Čovek koji je pogubljen, raspet u Judeji za vreme prokuratora Pontija Pilata (26.-36. g.). Lukijan Samosatski, helenski satiričar srebrnog doba literalnog stvaralaštva, rođen na Eufratu, u severnoj Siriji, oko 170 godine u svome delu De morte Peregrini takođe svedoči o Hristu kao Čoveku koga proslavljuju Njegovi sledbenici (koje naziva nečasnim ljudima), koji je ustanovio hrišćanstvo kao novu veru i novi kult, i koji je podučavao uzajamnoj bratskoj ljubavi Svoje sledbenike: »Hrišćani obožavaju tog Čoveka do današnjih dana, proslavljenu ličnost koja je uspostavila njihove nove obrede, i zbog toga bila pogubljena. Ubeđeni su od strane njihovog zakonodavca, da su svi braća, od trenutka primanja hrišćanstva; ne priznaju bogove Grčke, i obožavaju pogubljenog mudraca /aneskolapisménon sophistn/, te žive po Njegovim zakonima.« (Pogl. 13; v.: Feliks: 'Oktavije', 9) Takit, navodeći naziv ‘hrišćani’ samim tim potvrđuje i historijsko postojanje Isusa Hrista. On Pilata (čije ime označava 'naoružan kopljem' – Pilum) predstavlja prokuratorom (građansko-financijskim upraviteljom), što kasnije i Eusebije prihvata, dok je on verovatnije bio prefekt (vojni upravitelj), što potvrđuje i njegovo vojno-borbeno angažovanje. Procuratores su u početku imali ovlašćenja da obavljali ponajprije financijske poslove za nečiji interes, dok od vremena Avgusta postaju staratelji o carevim prihodima i interesima, odnosno glavni dvorski financijski činovnici. Financijske poslove (kontrola zakupca poreza, kovnica novca, carskih rudnika) obavljali su i u senatskim i većim carskim provincijama, dok su u manjim carskim provincijama imali i civilnu vlast, ali su bili, u tom slučaju, podređeni legatu susedne veće prvincije. Prema jednom natpisu, kamenoj ploči nađenoj 1961. g. od strane italijanskih arheologa pri raskopavanju stepenica antičkog teatra Kajsareje Palestinske, gde je se nalazila rezidencija rimskih upravitelja Judejom, Pilat, koji je poticao iz borbenog latinskog plemena Samnita, bio je prefekt Judeje. U natpisu nađenog kamena arheolozi su mogli pročitati:

CAESARIANIS TIBERINVM
PONTIVS PILATVS
PREFECTVS IUDAEAE
DEDIT

odnosno: »Kajsarejcima Tiberium (teatar, posvećen imenom Tiberija), Pontije Pilat, prefekt Judeje, podario je.« – Flavije u Judejskom ratu izveštava: »U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja – epítropos.« (II, 9, 2; v.: 'Starine', XVIII, 2, 2) – Grčki termin ho epítropos znači i 'nadzornik', 'upravitelj dobara' ('Matej', 20:8, 'Luka', 8:3) – Kod Luke Pilat se naziva i hegemonom (hgemoneýontos) Judeje (3:1) – Pilatov savremenik Filon u svome spisu Legatio ad Gaium ukazuje za Pilata, u epizodi kada mu je judejski narod pripretio žalbom Caru zbog uvredljivih natpisa po Gradu: »... Bojao je se da će uistinu poslati u Rim poslanstvo i onde se žaliti na sve njegovo upravljanje zemljom.« (38)
Osmotrimo dalje: zar bi se ljudi zvani hrišćani, tako grubo oklevetani od rimske vlasti, žrtvovali 'slepo' da u srcu i pred očima nisu imali živi lik svoga Osnivača i Spasitelja?! Za vreme ovog gonjenja pod Neronom stradali su i dva velika apostola: Pavle i Petar. Gledajući udaljenost Rima od Judeje, to nam kaže da je do ovog gonjenja iz 64. g. u Rimu postojalo hrišćansko Bratstvo, odnosno da je se hrišćanstvo vrlo rano počelo širiti po celoj Imperiji. Inače, poštovanje hrišćanskih mučenika u paganizirajućem hrišćanstvu, koje je najpre izbegavalo paganske hramove kao grobnice lažnih bogova ('Oktavije', pogl. 8), brzo je poprimilo oblike neznabožačkog obožavanja heroja i bogova, njihovih grobnica i posmrtnih ostataka; Julijan Imperator, koji je smatrao da hrišćani samo Pavla slede a Hristove reči uveliko gaze, zapaža: »... Čak se i grobovima Petra i Pavla odaje poštovanje, istina tajno, .... Sve ste ispunili grobovima i grobnicama, pa ipak nigde kod vas nije rečeno da treba da se vučete oko grobnica i da im odajete poštovanje.« ('Protiv Galilejaca', 327 B. 335 B-C) Hrišćansko obožavanje mučenikâ i njihovih grobova svakako delom predstavlja revolt na pogromaštvo rimskih vlastodržaca, koji su često nastojali uništiti svaki trag od mučenika, bacajući njihov leš pred pse, spaljujući ga ili potapajući.
Tertulijan govori za Neronovu goniteljsku opsednutost i stradanje hrišćana pod njim: »Uzmite zapise o vašoj prošlosti. Tamo ćete naći da je Neron bio prvi ko je počeo progoniti naše učenje. To je započelo onda kada je pokorio Istok i kada je počeo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj čovek započeo takvo kažnjavanje jer ko god zna za njega /Nerona/, znaće da je samo on bio u stanju da napadne na ono što je toliko dragoceno ...« ('Apologija', V, 3) – Po predanju, pred kraj Neropnove vladavine u Rimu su mučenički postradali apostoli Petar (koji je raspet na izvrnutom krstu) i Pavle (kojem je odrubljena glava).
I car Domitijan (81.-96. g.) bio je vrlo nepoverljiv i podozriv prema nepokornim hrišćanima koji ga nisu priznavali za ‘gospoda i boga’: »... Rado je čuo kako narod u amfiteatru na dan velike gozbe kliče: 'Živeo naš gospod i gospa /domino et dominae feliciter/.« (Svetonije: Domitianus, 13) Za razliku od Domitijana Avgust nije voleo da ga oslovljavao kao 'gospoda'. Imamo zabeleške da su pored ostalih u njegovo vreme postradali Flavije Klement i Domitila. U svojoj 'Historiji' Dion Kasije iznosi da su Flavije Klement i Domitila bili optuženi za 'ateizam' (égklma atheótetos), zajedno s mnogima drugima koji su se priklonili 'judejskim' kultovima, odnosno hrišćanstvu (LXVII, 14). Izgleda da i Klement Rimski u svojoj 'Poslanici Crkvi u Korintu' o tome u uvodu daje nekakve nagoveštaje: »Zbog iznenadnih i učestalih nevolja i neprilika koje su nas zadesile, čini nam se da kasno odgovaramo na ona sporna pitanja kod vas, ...« – Inače, još sam apostol Pavle ukazuje da hrišćanstvo u početku nije imalo mnogo uglednih, plemićkih vernika ('Korinćanima', I, 1:26), no ipak, u Hristovom Krilu vremenom je se mogao naći i poneko sa dvora ('Filipljanima', 4:22; 'Luka', 8:3; 'Dela', 13:1.12). I takve ljude, kad bi ih otkrila, rimska vlast je nemilosrdno ubijala. S druge strane, pogrešno je prevashodno robove predstavljati kao udarne protagoniste hrišćanskog života, mada je bilo i robova koji su pronosili Hristovu svetlost.
Rimska vlast, u prvim decenijama, u svojoj letargičnoj trpeljivosti prema stranim religijama (koje je i 'uvozila'), koje nije videla kao opasnost za poredak u državi, nije progonila hrišćanstvo, koje je smatrano za nacionalnu judejsku veru. No kada je Rimska vlast uvidela da sve više ljudi iz mnogoboštva prelazi u hrišćanstvo, da hrišćani odbijaju da odaju 'božanske' počasti rimskom imperatoru i bogovima Imperije, da odbijaju prinošenje krvnih žrtvi, da razotkrivaju njihove bogove kao lažne bogove, shvatila je kolika političko-religijska opasnost njenom službenom kultu preti od nove doktrine i nove religije (koja je samo Hrista videla kao Boga). Krenula je besomučna hajka na hrišćane koji su se poput plamena širila na sve strane, ne bi li se nova, silno ekspandirajuća vera iskorenila, a njeni nosioci ućutkali. Rimski mnogobožac Kekilije iz svog ugla gledanja prebacuje hrišćanstvu: »... Kako beščašće plodonosno napreduje, i ozlogašene navike se uvlače iz dana u dan, to se odvratna svetilišta /sacraria/ te opake zajednice umnožavaju i pune po čitavom svetu. Nesumnjivo ovaj savez treba sasvim iskoreniti, uništiti.« ('Oktavije', pogl. 9) O hrišćanima su počele da se šire razne laži kao o 'bezbožnicima', 'razvratnicima' i 'kanibalima', kako bi se tim optužbama mogli pokriti progoni i torture organizovane i preduzete nad njima. U 'Razgovoru sa Jevrejinom Trifonom' Justin Mučenik iznosi svome sagovorniku koji je uzimao hrišćane za 'bezakonike': »... Niste li i vi poverovali klevetama kako mi, navodno, jedemo ljudsko meso i da posle pirovanja gasimo svetiljke i prepuštamo se bezakonim orgijama.« (Pogl. 10; v.: 'Oktavije', pogl. 9) Repertoar tih laži koje je svetina širila i proturala vidi se dobro i u Kelsovom 'Istinskom rasuđivanju', gde se Hrist i hrišćani najgore ocrnjuju; naravno, Kels pokazuje i najdublju mržnju prema jevrejskom narodu. Zato što odbacuju tradicionalni i državni žrtveni kult. Kels je hrišćane najradije voleo da vidi pod zemljom: »Ako neće održavati uobičajnu službu božiju i štovati one koji to vode, tada se ne bi trebalii ni ženiti ni decu rađati, niti bilo što drugo činiti u životu, već bi trebali da odu odavde, ne ostavljajući potomstvo, da takva vrsta ljudi potpuno nestane na zemlje.« (‘Protiv Kelsa’, VIII, 55) – Jedna od najužasnijih pretnji po ekspandirajuću Rimsku Imperiju i njen mit o prosperitetu bilo je hrišćansko učenje koje je najavljivalo uništenje postojećeg sveta i dolazak Božijeg Poretka ('Oktavije', pogl. 10). A sa svetom koji propada i propašće, dakako se ne treba sljubljivati niti mu služiti.
Ipak treba zapaziti da satansko nije moglo sve imperatore pokrenuti na besomučno iskorenjavanje hrišćana, niti su u svim delovima Carstva progoni bili podjednaki. Sa onim suludim i do dna opijenim vlastoljubljem carevima, kao što je bio Neron, nahuškati ih na hrišćane bilo je lako izvodljivo. Meliton Sardijski, po svedočenju Eusebija, u svojoj 'Apologiji' upućenoj Marku Avreliju, iznosi: »Samo su Neron i Domitijan podstrekivali na zločinjenje, poželeli na nasrnu na našu veru i stoga su, po besmislenom običaju, činili sve da se na nas izliju čitave reke laži i napada.« ('Historija Crkve', IV, 26) – Na početku V stoleća Pavle Orosije (Historiarum aduersum paganos) govori o deset rimski imperatora koji su žestoko progonili i zatirali hrišćane.
Činjenica je da je rimska vlast i pre Nerona (koji nije bio privržen nijednom zvaničnom kultu), iz Rima, stecišta raznoraznih vera, isterivala one koji joj nisu bili po volji ili ih ocenila kao subverzivno-remetilačkim faktorom. Tako Takit govori o jednoj senatskoj odluci iz devetnaeste godine nove ere: »Senat je, dalje, raspravljao o progonu egipatskih i judejskih kultova, i doneo odluku da se četiri hiljade oslobođenika, zahvaćenih, kao zarazom, ovim praznoverjem, koji su još sposobni za rad, prebaci na /ostrvo/ Sardiniju da tamo pomognu u suzbijanju razbojništva. Ako im nezdravo podneblje tamo dođe glave, neće biti velika šteta'.« ('Anali', II, 85) – Nešto pre toga »Senat je doneo i odluku o proterivanju astrologa i maga iz Italije. Jedan od njih, Lukije Pituanije, bačen je sa Tarpejske stene (II, 32), jedne oštre odsečene litice na jugozapadnoj strani Kapitolija, odakle su obično bacane ubice i izdajnici. I Svetonije govori o Tiberijevoj averziji prema stranim kultovima: »Zabranio je tuđa bogosluženja, naročito egipatske i judejske obrede, prisilivši one koji su ispovedali takva praznoverja da spale bogoslužne odore sa svim priborom. Judejsku je omladinu pod izgovorom ratne službe porazmestio po provincijama s nezdravim podnebljem, a ostale je pripadnike istoga naroda ili sledbenike slične vere proterao iz Rima, zapretivši im kaznom doživotnog ropstva ako se ne pokore. Proterao je i astrologe, ali je dopustio dalji boravak u Rimu onima koji su ga molili i obećali mu da će se okaniti svoga zanimanja.« (Vita Tiberi, 36) – Inače, od rimskih imperatora blagonaklon stav prema Jevrejima imali su ponajprije Julijan Apostata, Aleksandar Sever i Julilije Kajsar, dok su u očima drugih imperatora uglavnom bili nepodoban i buntovan narod. Kels, smatrajući da Jevreji dolaze iz Egipta, predstavlja ih kao svagda buntovan narod, kojim rukovodi duh meteža ('Origen: 'Protiv Kelsa', III, 5.7.9) Gledajući silna jevrejska stradanja, Jovan Zlatousti ih sagledava kao posledicu njihovog odbijanja Isusa Hrista, velikog proroka koga je i sam Mojsije najavio ('Ponovljeni Zakon', 18:15.19): »I0ko su ust0li mnogi proroci, ud5Xci ih nisu sv5 posluš0li, i ništ0 zbog tog0 nisu pr5trp5li.  z0to što nisu posluš0li Hrist0, oni s5 s0d0 vuku posvud0, k0o lut0lic5, b5skućnici i izgn0nici. Gl5d0X k0ko su ost0li b5z gr0đ0nstv0, ot0čkih z0kon0 i obič0X0, k0ko su svud0 podvrgnuti sr0moć5nju, k0zn0m0 i muč5nju.  koliko su postr0d0li u vr5m5 V5spasiX0n0 i Tit0, to s5 ni opis0ti n5 mož5: ono što im s5 dogodilo z0s5nilo X5 sv0ku n5sr5ću; t0ko su s5 ispunil5 proročk5 r5či: 'A čov5k koXi n5 bi posluš0o r5či koX5 ć5 t0X Prorok govoriti u Im5 MoX5, istr5bić5 s5.' Oni nisu posluš0li tog Prorok0, i z0to im s5 sv5 pr5tvorilo u pustinju.« ('Protiv Judejaca i neznabožaca', 8) Besomučno i jednoglasno zahtevajući pred Pilatom smrt Pravednika Isusa, jevrejski narod je sam sebe osudio na brojna stradanja tokom stoleća: »Krv Njegova na nas i na našu decu.« ('Matej', 27:25)
Pre Nerona, Klaudije je preduzeo poduhvat isterivanja Jevreja iz Rima ('Dela', 18:2). Hrišćanski pisac Sulpikije Sever (Sulpicius Severus, oko 400. g.) u svojoj 'Hronici', pozivajući se na Takita, iznosi da su Rimljanima, osvajajući Jerusalim, držali da je Hram Jerusalimski, značajan i za održavanje hrišćanskog kulta: »Drugi pak, i sam Tit, smatrali su da je razoriti Hram u prvom redu neophodno, zato što su te dve religije, iako neprijateljske jedna drugoj, ipak iznikle iz jednoga istočnika; hrišćani su proizišli iz judejaca: ako bi se uništio koren, to bi brzo usahnulo i svo rastinje.« (II, 30, 3) – Historičar Hegesip svedoči da je Jakov Pravednik, Isusov brat, mogao da ulazi u Svetinju Hrama, i da se tamo moli, što nam verovatno hoće reći da je on vršio i hramsko-sveštenu razrednu službu, koju je ranije imao i Zaharija, Jovanov otac, ili da je kao nazirski prvosveštenik imao pravo ulaska u Najsvetije Mesto Hrama.
Ne treba prevideti ni mesijanski faktor u progonu hrišćana. Naime, na Istoku je postojalo staro proročanstvo, koje je dopirlo i do rimskih ušiju, da će Božiji narod (ostatak) naslediti Obećanu Zemlju, Novu Zemlju; Svetonije to interpretira kao najavu da će svetom zavladati ljudi koji dolaze iz Judeje: »Po čitavom Istoku bila je rasprostranjena stara i postojana vera da je od sudbine određeno da u to vreme zavladaju svetom ljudi koji bi došli iz Judeje. Po To proročanstvo, koje se, kako se kasnije iz događaja pokazalo, ticalo rimskoga cara, protegnuli su Jevreji na sebe, te se pobunili protiv Rima. Ubili su namesnika /Gasija Flora/ i osim toga razbili vojsku konsularnog legata /Gastija Gala/ iz Sirije, koji mu je došao u pomoć, i pritom su oteli jednog orla.« (Vespasianus, 4 cp.: Takit: Historiae, V, 13) – Prorok Isaija govori o vlasti novog Izraela nad celim svetom: »Proširićeš se desno i levo, i tvoje će potomstvo zavladati narodima, i naselićeš opustele gradove.« (54:3) – Flavije je smatrao da stara proroštva ('Psalmi', 2:44; 'Danilo', 2:44, 7:14) ukazuju na dominaciju Vespasijana Svetom zemljom: »A što ih je /= Jevreje/ najviše na rat nagonilo, bilo je jedno dvosmisleno proroštvo koje se isto tako nalazilo u njihovim svetim knjigama da će, naime, u to vreme jedan iz njihove zemlje postati vladar vaseljene. Ovo su oni prenosili na nekoga iz svog naroda, i mnogi njihovi mudraci varali su se u tumačenju ove izreke. A proroštvo je ukazivalo na carevanje Vespasijanovo, koji je u Judeji bio izvikan za imperatora.« (Flavije: 'Judejski rat', VI, 5, 4) Onaj kome je Svevišnji u Svetoj zemlji dao Davidov Presto i vlast nad svim narodima i jezicima koji prihvataju Boga kao Oca, dakako je bio Isus Hrist. Kada je Domitijan hteo da istrebi sve potomke iz Davidove, kraljevske loze, neko mu je prokazao i potomke Isusovog brata Jude. Eusebije citira Hegesipa, pa prenosi dešavanja u vezi toga: »Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su potkazali, rekavši da su potomci Davida. Evokat /= oyokátos/ ih dovede Domitijanu, koji se poput Heroda plašio Hristovog Dolaska. On ih upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih upita o njihovom materijalnom stanju, a njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada denara ali ne u novcu nego u 39 pletrona zemlje, da tu zemlju obraćuju i da od toga žive. Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i Njegovom Kraljevstvu, šta je ono, gde i kada će se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije na ovoj zemlji ne¬go da je na Nebu i sa anđelima, i da će biti na kraju sveta, kada Hristos doće sa Slavom, da sudi živima i mrtvima i svakome dâ po delima njegovim. Domitijan, ne našavši krivice na njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu.« (‘Historija Crkve', III, 20) Evanđelje koje je ukazivalo da će Gospod Pravednosti brzo doći i Ognjem sažeti stari svet, svet Stare Zmije, i ustanoviti novi poredak na preobraženoj Zemlji, poredak u koji će moći ući samo oni koji su uzrasli u Hrista Gospoda, svakako nije ni malo bilo prijatno za uši vlastoljubivih i slavoljubivih rimskih magistrata, onda kada bi ga ozbiljno uzeli i sagledali.
Kornelije Takit, iz nekih sumnjivih predanja, preuzeo je i proširio je laž da se Judejci, na tajnome mestu Hrama, klanjaju glavi magarca, jer su navodno uz pomoć magarca pronašli željeni izvor u pustinji Arabije ('Historija', V, 3-4; cp.: 'Protiv Kelsa', III, 1). Ta optužba je preneta i na hrišćane: »Čujemo da oni, ne znam po kakvom ružnom ubeđenju, poštuju glavu jedne od najnižih životinja, glavu magarca.« ('Oktavije', pogl. 9) Apion je takođe govorio da Judejci u svome Hramu poštuju zlatnu glavu magarca, koju je verovatno u svoje vreme postavio zlokobni zavojevač i tiranin Antioh IV Epifan (Flavije: 'O starosti jevrejskog naroda, II, 9'; cp.: Plutarh: 'Gozbeni razgovori', IV, 6, 2) U svojoj 'Apologiji' Tertulijan razotkriva sva ta gruba i preuveličana podmetanja (pogl. 16; cp.: Ad nationes, I, 11.14). Inače i neki egipatski gnostici su učili da judejski Ceb’aoh (grec.: SabaMth), vladajući sa sedmog Neba, ima telo čoveka i glavu magareta (Panarion, haer. 26, 10.12). Poznato je da su upravo Rimljani, preuzimajući tuđe bogove, obožavali i egipatskog boga Seta (Tifona), koji je imao glavu magarca (cp.: Apulej: 'Zlatni magarac', IX, 14; Juvenal: 'Satire', VI, 333-334). Dok su Egipćani uzimali da je »magarac nečista životinja opsednuta zlim duhom« (Plutarh: De Iside et Osiride, 30; cp.: Klement: 'Šarenica', II, 94, 5; IV, 12, 4), Hrist, koji je poštovao sva Božija stvorenja, magarca nije video kao nekakvu 'nižu' životinju; čakviše, na magarcu je ponizno ušao u Jerusalim. U 'Otkrivenju po Jovanu' Hrist u Harmagedonu simbolično se prikazuje kako veličanstveno dolazi na belom konju (19:11; v.: Justin: 'Apologija', I, 54, 7; 'Sanhedrin', fol. 98 A)



Rimski palatinski grafit u grčkoj ortografiji (otkriven 1856. g.) koji ismejava Hrista Raspetog: »Aleksamen štuje /svoga/ boga« (ALE-ZAMENOS SEBETE THELN), iz sredine prve polovine II stoleća. Mnogo klevetničko-podrugrljivih grafitita protiv hrišćana moglo je se naći i u Pompeji, koja je stradala pod erupcijom vulkana Vezuva 79. g. nove ere.

Vlastoljubivi rimski imperatori imali su veliki strah pred tajnim udruženjima, pogotovo pred onima sa političko-klubskim konotacijama (sodalitas); hrišćanske zajednice upravo su doživljavali i kao podrivačke udruge, heterije. U jednom svom pismu (lib. IX, ep. 32) Plinije cara Trajana izveštava kako je u toku njegovog obilaženja privincije, grad Nikomediju zadesio veoma pustošni požar, koji je uništio mnoge privatne kuće, te dve javne zgrade (Geruziju i Izidin hram). Plinije od Imperatora traži mišljenje da li treba osnovati jedan odred radnika (collegium fabrorum), vatrogasno udruženje od sto pedeset ljudi, koje bi se upotrebljavalo u vreme takvih nepogoda. Namesnik ukazuje da će voditi računa da u takvo udruženje ne bude primljen niko ko stvarno nije vatrogasac, te da neće dopustiti da ono deluje izvan svoje svrhe. Trajan se krajnje rezervisano osvrće na mogućnost osnivanja takvog udruženja: »... Treba imati na umu da su slična udruženja /factionibus/ bila uzrok mnogih političkih nereda u tvojoj provinciji, naročito u njenim gradovima. Bilo kako da ih nazovemo ili opravdamo njihovo udruživanje oni će, makar i za kratko vreme, početi tajne skupove da održavaju.« (Lib. X, ep. 35 – Prevod: Albin Vilhar) U vreme rimskih građanskih ratova I stoleća stare ere, uistinu su nastajajla mnoga zločinačka udruženja: »Svuda su nicali klubovi /collegi/ pod imenom kakvog novog udruženja /societatem/, da zajednički vrše svakojake zločine.« (Svetonije: 'Avgust', 32) Avgust je, da bi stao na put tome, za nadzor na zgodnim mestima postavio straže, pretresao radionice veleposednika, i sva nova udruženja ukinuo. – Što se tiče samog hrišćanskog udruživanja, tek je 262. godine imperator Galijan izdao ukaz kojim je hrišćanima dato pravo pogrebnog društva.
Inače, za rimsku vlast potencijalnu opasnost nisu predstavljali samo obrtnička i politička udruženja, već i duhovno-profetski kultovi, a takav tretman je imalo i rano hrišćanstvo, haldejci i magijci. Obraćanje astrolozima i proročištima u vezi s članovima carske porodice tretirala je se i kažnjavalo je se kao zločin. Takit pripoveda za jednu takvu aferu u vreme Klaudija: »Pod konsulima /52 g./ Faustom Sulom i Salvijom Otonom prognan je Furije Skribonijan pod optužbom da je preko haldejaca hteo da dozna čas careve smrti. /.../ U izgnanstvu prognanik nije dugo poživeo. Jedni su pričali da je umro prirodnom smrću, drugi da je otrovan, već šta se kome činilo verovatnije. Donesena je zatim stroga ali bezuspešna odluka o proterivanju astrologa iz Italije.« ('Anali', XII, 52; v.: II, 27)
Treba znati da su se obračunavanja sa političkim protivnicima i njihova uklanjanje sa scene u starom Rimu bila posebno surova i mahnita. U svome delu 'Građanski ratovi' Apijan nam opisuje proskripcije iz 43. g. se., u godini kada je Oktavijan prvi put postao konsul: »I po Rimu i po okolini počelo je iznenadno hvatanje ljudi, prema tome gde se ko zatekao. Ubijali su ih na različite načine, a potom ih odsecali glave da bi na osnovu njih dobili nagradu. Ljudi koji su bili ugledni bežali su i držali se vrlo nedolično. Jedni su se spuštali u bunare i u najprljavije delove kanalizacije, a drugi su se krili pod đubretom ili sedeli šćućureni pod crepovima na krovu, u najvećoj tišini. Neki su strepeli od svojih žena i sinova, ako su ovi bili kivni na njih; neki su strahovali od svojih oslobođenika i robova. Poverioci su zazirali od dužnikâ, susedi od suseda koji su želeli da se dograbe njihovog poseda. Zavladalo je nepoverenje u međuljudskim odnosima i sve prljave strasti odjednom su izbile na površinu.«
Naravno, u početku gonjenja, hrišćanske sekte, koje su potonule u duboku izopačenost i opsenu (kakvi su bili sledbenici Simona Gatara), rimska vlast nije dirala. U svojoj 'Prvoj Apologiji', upućenoj imperatoru Antoninu, Justin Filosof, aludirajući na simonite i markionite, primećuje: »D0 li oni čine gnusn0 del0 koX0 su evidentn0 u n0rodu, poput g0šenje svetl0, Xedenje ljudskog mes0 n0 skupovim0, X0 ne zn0m; 0li zn0m d0 njih vi ne gonite i ne ubiX0te zbog njihovog učenj0.« (Pogl. 25) Istinski hrišćanin je gonjen samo zbog Hristovog Imena koje je neustrašivo ispovedao. Naravno, bilo je i lažnih i mlakih hrišćana, koji su činili bezakonja poput mnogobožaca, i tako sramotila Hristovo Ime. U 'Prvoj Petrovoj poslanici' se stoga upozorava: »Bolje je, naime, ako hoće volja Božija, da stradate čineći dobro nego čineći zlo. /.../ Niko od vas, naime, da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim imenom« (3:17.4:15-16) U rimskome prinkipatu sama optužba da je neko hrišćanin i samo priznanje da je neko Hristov poklonik, bila je dovoljan razlog za smrtnu osudu. Hrišćanina je mogao rimski sud da pusti samo ako bi se odrekao svoje vere (Jeronim: 'O znamenitim muževima', 42) – Plinije Trajana konsultuje da li hrišćane treba goniti samo zbog njihovog imena ili samo zbog eventualnih prestupa: »Da li je kažnjivo već i samo to što se zove hri¬šćaninom, ili treba kazniti samo zločine i prestupe u vezi sa tim imenom.« (Ep. 96, 2) – Kada je rimski prefekt Lolije Urbik (144.-160. g. ne.) osudio Ptolemeja, hrišćanskog učitelja svoje žene koja je zatražila razvod od njega, zbog njegovog raspusnog ponašanja, jedan čovek iz sudnice – Lukije, protestvovao je zbog te nepravde: »Zašto si ti kaznio ovoga čoveka, koji nije kriv ni za blud, ni preljubu, ni ubistvo, ni krađu ili pljačku, i uopšte nije potkazan za nekakav prestup, već je samo ispovedao sebe za hrišćanina? Ti., Urbik, sudiš kako je nedolično suditi za blagočestivog autokratora /Pija/, ni za filosofa sina kajsarova /= Marko Aurelije/, ni sveštenog senata.« (Justin: 'Apologija', II, 2) Zbog tog negodovanja i hrišćanin Lukije je osuđen na smrt.
Justin Mučenik moli cara Hadrijana da ako se već sudi hrišćanima, sudi im se prema delima, a ne zbog Hristovog Imena ('Apologija', I, 7), što bi bilo i u službi razdvajanja lažnih od istinskih poklonika Hristovog Imena. – Kad je se hrišćanstvo institucionalizovalo, izgubilo karakter bratstva, kada je postalo priznata institucija i povlašćena religija, državni kult (religia licita), kada je rimskog imperatora prihvatilo kao 'prvovnog sveštenika', samo je pokretalo kod vlasti zahteve da se suzbiju i onemogućavaju u delovanju njihovi oponenti. Tako Prokopije izveštava za Justinijanov pogromaški karakter prema montanistima i subotarima: »On je naredio da se unište sva ta verovanja, a njihovo mesto da preuzme ortodoksna dogma, preteći, među ostalim kaznama za neposlušnost, gubitkom heretikovog prava da imovinu ostavi deci ili drugim rođacima.« ('Tajna historija', 11) Teodosije kodeks 'bezbožnicima' preti čak i konfiskacijom celog imanja ukoliko ne postanu katolici (XVI, 5) U 69. pravilu Afričke crkve iznosi se zahtev i uredba koja pokazuje duboku netoleranciju podržavljene i institucionalizovane Crkve: »Potrebno je zamoliti najblagočestivije careve da se u potpunosti razore ostaci idola koji su po čitavoj Africi, jer u mnogim primorskim mestima i u raznim posedima, ova nezakonita zabluda još uvek je izražena. Stoga, neka izdaju nalog da se unište idoli, i neka narede da se na svaki način razore idolski hramovi koji su po selima i po skrivenim mestima, gde i dalje stoje bez i najmanje pristojnosti.« Slično se iznosi i u 95. pravilu. Konstantin Veliki, nastojeći da se prikaže 'velikim hrišćaninom', nije imao nikakve tolerancije za drevne kultove: »Podizao je crkve i ukrašavao ih skupocenim stvarima, dok je s druge uništavao paganska zdanja u kojima su se obožavali idoli.« ('Sokrat: 'Historija Crkve', I, 3) – Gotovo niko ko nije bio hrišćanin u Justinijanovo vreme više nije mogao doći do državne službe ili zadržati svoj službeni rang, stoga su mnogi iz koristoljublja, prividno postajali 'hrišćani', a sami lažni hrišćani su prepuštani da se obračunavaju sa 'odstupnicima': »Sveštenicima je dopuštao da bez ustručavanja vrše nasilje nad susedima, i čak je s naklonošću uživao u njihovim razbojništvima, uživajući kao da time sudeluje u njihovom štovanju Boga. /.../ On je, dalje, učinio neshvatljiv broj ubistava iz istih pobuda: zbog svoje namere da u hrišćanskom učenju okupi sve ljude, pobio je bezobzirno sve one koji se nisu slagali. To je, takođe, preduzeo u ime pobožnosti. Jer, on nije smatrao da ubija ljude kad bi nastradali oni čije je verovanje odudaralo od njegove vlastite.« ('Tajna historija', 13) – »... Romejsko se carstvo ispuni krvlju i progonom Samarjana i takozvanih heretika.« (Ibid., 18) – Imperator Julijan je bio jako pogođen rušenjima i paljenjima mnogobožačkih hramova od institucionalizovanog i osiljenog hrišćanstva: »... Povodite se za jarošću i ogorčenošću Jevreja, rušeći hramove i žrtvenike, i poklali ste ne samo one od nas koji su verno držali verovanja predaka, nego i one koji su istovetno zabludeleli kao i vi – heretike, jer nisu na isti način kao vi oplakivali Mrtvaca.« ('Protiv Galilejaca', 205 E – 206 A) – Helijev poklonik Julijan je se na peru jako okrenuo protiv hrišćana posle paljenja Apolonovog hrama u Dafni, za koje se pretpostavljalo da je delo i odgovor hrišćana, zato što je Julijan srušio crkvu u Dafni sagrađenu u krugu Apolonovog svetilišta, a posmrtne ostake antiohijskog episkopa Babila preneo u Antiohiju: »Mnogi od vas srušiše tek podignute žrtvenike, a naša blagost vas je s mukom naučila da budete mirni. A pošto poslasmo leš iz Dafne, neki među vama koji su ispunjavali svoje dužnosti prema bogovima, predali su svetilište dafnejskog boga onima koji su bili jarosni zbog posmrtnih ostataka, a neki su, bilo slučajno ili ne, podmetnuli u /Apolonov/ hram onaj požar koji se došljacima, posetiocima vašeg grada, učinio užasnim, ali je pružio uživanje vašem narodu, ...« ('Bradomrzac', 361 B-C)
Progoni koji su se strovalili na Crkvu u Rimu, i slavno odupiranje vernih u Rimu svim pritiscima od strane Imperije, doprineli su da Crkva u Rimu vrlo brzo postane najdostojnija i najosvedočenija Hristova Crkva. Apostol Pavle to potvrđuje pišući im: »... O vašoj veri govori se po svetu.« ('Rimljanima', 1:8) – O progonima kojima je Crkva u Rimu dugo bila izlagana dobro svedoče i brojne rimske katakombičke crkve. Dostojanstvo i stečeni



Kripta jedne od drevnih rimskih katakombi
ugled Crkve u Rimu naglašava na početku svoje poslanice upućene vernima u Rimu od strane sveštenomučenika Ignatija Antiohijskog: »Crkvi pomilovanoj veličanstvenošću Višnjeg Oca i Isusa Hrista, jedinoga Sina Njegovog, voljenoj i prosvetljenoj voljom onoga Koji je zahteo sve što postoji, ...« – Rimska Crkva pokazuje starateljski odnos prema svim crkvama u svetu. Sozomen, koji je podržavao uplitanja rimskog pontifa i u stvari Crkve na Istoku iznosi: »Rimski episkop ima obavezu da se stara o svima, shodno dostojanstvu svoga prestola.« ('Historija Crkve', III, 8) – Hermi Duh Crkve u Rimu nalaže: »Napisaćeš, dakle, dve knjižice i poslaćeš jednu Klementu a jednu Grapti. Klement će /je/ poslati u vanjske gradove, jer je to njemu povereno.« ('Pastir', viđenje II, pogl. 4, fin.) – Dionisije, episkop Kointa, u svojoj Poslanici rimskome episkopu Soteru ima samo reči hvale za Hristovu Crkvu u Rimu: »Kod vas postoji običaj iz davnina da činite dobra dela i da pomažete braći iz drugih crkvi. Vi takođe pomažete i sirotinju kao i braću koja su u rudnicima. Vi, Rimljani, čuvate vaš običaj, predat vama od otaca a vaš episkop Soter, ne samo da je sačuvao taj običaj, nego i sam izobilno pomaže svete, poput oca koji ljubi decu, ohrabrujući takođe sve one koji mu dolaze.« (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 23) – Takvu brigu Rimske Crkve za braću i sestre iz drugih Hristovih Crkava odražava i 'Prva Klementova Poslanica Korinćanima' upućena povodom nesmirujućih sukoba u korintskoj crkvi. Irinej Lionski takođe Crkvu u Rimu prikazuje kao najslavniju: »Ovoj Crkvi zbog njenog prvenstva treba da se obraćaju sve druge crkve.« ('Protiv heresa', III, 3, 2) – I uistinu, čak i znameniti episkop Istoka – Polikarp Smirski, odlazi rimskome episkopu Aniketi, kako bi pokušali rešiti nesuglasice oko datuma praznovanja Pashe (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 14; V, 24) – Od Crkve u Rimu je se očekivao odlučujući glas kada je trebalo presuditi o ispravnosti suprostavljenim učenjima. Ona se postavlja kao Petrova katedra i glavna crkva (ecclesiam principalem) od koje dolazi svešteno jedinstvo, kao matrix i radix Univerzalne Crkve. Rimski episkop Viktor ophodio je se kao glava cele Crkve i hteo je odlučiti od jedinstva sve crkve koje imaju drugačiji stav po pitanju određivanja dana za svetkovanje Pashe; rimska shvatanja u vezi s praznovanjem Pashe kasnije će postati obavezna i za Crkvu na Istoku. No svoju stečeni slavu i koristeći situaciju da se nalazi u prestonici Imperije, Rimska Crkva koja je imala prvenstvo časti, relativno brzo (vrlo očigledno kod Tertulijanovog savremenika Kalista) je htela da pretvori u vaseljenski jurisdikcioni primat: rimski starešina se postavlja tako kao pontifex maximus i episcopus episcoporum. Episkop Hosija Kordobski u 3. i 4. pravilu Sardikijskog sabora iz IV stoleća daje rimskome pontifu pravo da prima žalbe episkopa cele Crkve na presude koje su im izrečene, kojima su svrgnuti, kako bi je potvrdio ili predao na razmatranje novom saboru: »... Imajmo spomen na apostola Petra i napišimo o tome Juliju, episkopu Rimu, da se ukoliko je potrebno, ponovi sud kod susednih episkopa i neka on /= Julije/ naznači one koji će to sprovesti.«
Plinije Mlađi (Gaius Plinius Caecilius Secundus), koga smo već pomenuli, rodom iz Koma (Comum) u severnoj Italiji, svoj životni vek proveo je otprilike od 62 do 114 godine. Radio je u Rimu kao advokat, a naposletku bio i namesnik, prokonsul carske provincije Bitinije (Bithyniae) u Maloj Aziji, provincije koja je se graničila sa Galatijom i Pontom. Od njegovih dela sačuvana je i zbirka sa nešto više od 120 pisama (Epistulae). Par tih pisama se odnose na njegovu korespodenciju sa imperatorom Trajanom u kojoj traži savete kako da se ophodi prema običaja hrišćana i kako pravno-sudski da ih tretira. I Tertulijan u svojoj ‘Apologetici’ poziva se na dato literalno svedočenje (II, 6-9). Rimski državnik i historik Plinije Mlađi, kao guverner Bitinije i Ponta (u periodu od 103. do 105. g.) u jednom od svojih pisama Trajanu, ukazuje za ‘praznoverne’ hrišćane, na osnovu izveštaja odstupnika iz hrišćanstva i dostavljača: »Drugi, koje je anonimni dostavljač naveo, izjavili su da su hrišćani, ali su se toga odmah odrekli. Govorili su da su to bili, ali da su prestali da budu, neki pre tri godine, a neki pre više godina, poneki čak i pre dvadeset godina. Ovi su se, takođe, grdeći Hrista, poklonili i tvome liku i likovima bogova. Tvrdili su, takođe, da je vrhunac njihove krivice ili zablude bilo to što su imali običaj da se određenoga dana /= u nedelju/ pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao Boga /quasi deo/, i da se zavetima međusobno obavezuju ne samo da neće činiti zlodela, nego ni krađe, ni preljubu, da neće izneveriti datu reč, da neće utajiti ono što im je ostavljeno na čuvanje. Pošto bi sve to izvršili, oni bi se razišli i iznova sabirali da uzmu nešto hrane, skromne i obične.« (X, 96, 6-7) – Pliniju smeta to što sve više ljudi prihvata hrišćanstvo, što Hrista priznaje za jedinog boga, što rimski hramovi postaju sve napušteniji, a žrtvene životinje i žrtveno meso se sve slabije prodaju i kupuju. Na sličan otpor nailazi u Efesu i Pavle na svom trećem misionarskom putovanju: »U ono vreme pak nasta ne mala uzbuna zbog nauke Gospodnje. Jer neki čovek po imenu Demitrije, kovač srebra, koji je izrađivao srebrne hramove Artemidine i zanatlijama pružao ne malu zaradu, sakupi ih i radnike koji su se ovim bavili, pa reče: "Ljudi, vi znate da naše blagostanje dolazi od ovoga posla, a posmatrate i slušate da je ovaj Pavle ne samo u Efesu nego skoro po svoj Aziji ubedio i odvratio mnogi narod govoreći da bogovi – rukama napravljeni – nisu bogovi. Ali ne postoji samo opasnost da izgubi ugled ovaj naš zanat, nego i hram velike boginje Artemide neće se smatrati ni za šta, pa će se i šteta naneti veličanstvu boginje, koju poštuje sva Azija i ceo svet". A kad su čuli ovo, ispunjeni gnevom vikahu govoreći: 'Velika je Artemida efeska'. I bi pometnja u gradu, pa navališe jednodušno u pozorište i odvukoše Makedonce Gaja i Aristarha, Pavlove saputnike.« ('Dela', 19:23-29) – Oko 167. godine, znameniti episkop smirnski, čestiti Polikarp, spaljen je uz silne izlive mržnje ostrašćenog naroda, koji mu prebacuje to što njihovi, rimski idolopoklonički religijsko-žrtveni kult i državna idologija trpe udare i propadaju. Na sva usta vikali su protiv njega 'bezbožnika': »Taj je /.../ uništitelj naših bogova, koji i mase uči da ne prinose žrtve niti da se klanjaju idolima!« ('Stradanje Polikarpa', 12:2) – I filosof Kels prezrivo odbacuje hrišćanski kult zato što u njemu nema prinošenje žrtava demonima (koje na primer Hesiod vidi kao duhove na lestvici između bogova i heroja): »Ako neće održavati uobičajnu službu božiju i štovati one koji to vode, tada se ne bi trebalii ni ženiti ni decu rađati, niti bilo što drugo činiti u životu, već bi trebali da odu odavde, ne ostavljajući potomstvo, da takva vrsta ljudi potpuno nestane na zemlje.« ('Protiv Kelsa', VIII, 55) – I imperatoru Julijanu je začuđujuće kako samo hrišćani i judejci (čijeg boga vidi samo kao jednog od mnogobrojnih plemenskih bogova) odbijaju klanjanje i prinošenje žrtve idolima: »... Hiljadama godina u krajnjem neznanju ljudi služe idolima, kako ih nazivate, od mesta gde Sunce izlazi pa sve do mesta gde zalazi, i od krajnjeg severa do krajnjeg juga, svi osim tog malog plemena koje je se pre manje od 2.000 godina naselilo u jednom delu Palestine.« ('Protiv Galilejaca', 106 D) – Kakvu 'pobožnost' u Imperiji (gde je postojalo sijaset suprostavljenih i nakaradnih kultnih obožavanja) su mnogobošci hteli od hrišćana da vide da bi ih proglasili teistima? Justin Filosof u svome obraćanju carskoj vlasti imperije razotkriva pogromašku netrpeljivost rimske zveri: »... A ovo je jedina krivica koju vi iznosite protiv nas, to što mi ne poštujemo vaše bogove, niti prinosimo mrtvima žrtve levanice i mirise od masti, i /ne polažemo, prinosimo/ vence na njihove statue /cp.: Tertulijan: De corona, 3, 3/, niti prinosimo žrtve.« ('Apologija', I, 24, 2; v.: I, 9) Istinski Bog ne traži od ljudi da mu prinose krv i spaljeno meso, već čist život, goruću molitvu Duha i zahvaljivanja iz srca (I, 13, 1). Krvne žrtve i žrtve koje su uzdizale imperatora kao 'Boga', hrišćanin dakako nije mogao da prihvati; on je i zbog toga proglašavan 'bezbožnikom': »... Ispostavlja se da smo mi 'bezbožnici' samo u odnosu na takve, tobožnje i lažne bogove, ali ne i u odnosu na najistinskijeg Bog, ...« (Ibid., I, 6) Pogledajmo kakvom ‘pobožnošću’ kod Gala je Kajsar oduševljen u ‘Zapisima o galskom ratu’: »Čitav je galski narod vrlo pobožan. Zato oni koji teže obole ili se nađu u bitkama i opasnostima prinose ljude kao žrtve ili se zavetuju da će ih žrtvovati.« (VI, 16) – I Takit slično izveštava o keltskoj religiji: »Njihov kult je zahtevao da krvlju zarobljenika osvećuju žrtvenike i da volju bogova otkrivaju iz ljudske utrobe.« (‘Anali’, XIV, 30) – Keltsku eksoteričnu religiju, koja je se isticala nečovečnom grozotom, tek je Klaudije potpuno ukinuo.
Julijan Apostata, koji je nastojao na mnoge načine hrišćanima da naudi, i koji je naročito bio privržen krvnim prinosima, preduzeo je bio i Hram Jerusalimski da obnovi iz državne kase, ne bi li judejcima, prema kojima je imao blagonaklon stav, omogućio da opet mogu prinositi krvne žrtve. No ubrzo, i ono što je ostalo od Hrama, posle jednog zemljotresa, našlo je se u nepreglednim ruševinama (Sokrat: 'Historija Crkve', III, 20).
Iz Plinijevog navoda vidi da su u drugoj polovini I stoleća hrišćani, koji su poštovali Hrista kao jedinog Boga, bili rašireni i po Bitiniji, severozapadnoj provinciji Male Azije ka Crnom Moru. Plinije se ipak donekle razlikuje u oceni hrišćana od Takita, koji u hrišćanstvu vidi krajnje opasno praznoverje. To 'praznoverje' (superstitio), koje je se nezaustavljivo širilo, prekidalo sa nezakonitim narodnim običajima, koje nije priznavalo imperatora kao 'vrhovnog sveštenika', bilo je velika opasnost za rimski kult i krunu. No stoji činjenica da rimski imperatori nisu sa nepoželjnim kultovima grubo postupali samo iz religijskih pogleda koji su njima vladali, već i iz financijskih, pogotovo kad je bilo u pitanju uterivanje poreskih nameta. Svetonije pripoveda za cara Domitijana da, pošto je ostao u novčanoj oskudici, počeo je građanstvo, pogotovo Jevreje i hrišćane, pljačkati na sve moguće načine: »Imetak živih i mrtvih plenio se uvek i posvuda na svačiju tužbu i zbog bilo kakve krivice. Dovoljno je bilo da se navede kakvo god delo ili reč proti carskog veličanstva. Plenile su se baštine sasvim tuđih ljudi ako se samo jedan čovek našao koji bi izjavio da je od pokojnika čuo da mu je car baštinik. Nadasve oštro uterivao se judejski porez; predavali su se sudu jednako oni koji se nisu priznavali Jevrejima, ali su živeli po jevrejskim propisima, kao i oni koji su sakrili poreklo te nisu platili danak nametnut njihovu narodu.« ('Domitijan', 12)
Inače o svečanim jutarnjim nedeljnim okupljanjima hrišćana postoje i brojna druga literalna svedočanstva. Egerija (oko 400. g.) u svome 'Putopisu' (Peregrinatio ad loca sancta) sledeće govori o svakodnevnim jutarnjim okupljanjima hrišćana u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja: »Svakog dana, pre pojave petlova, otvaraju se sva vrata crkve Vaskrsenja i svi monasi i posvećene devojke, silaze u crkvu, i ne samo oni već i laici, ljudi i žene koji hoće da uzmu učešća u ranom bogosluženju. Od pojanja petlova sve do svanuća poju se himne i naizmenice govore psalmi i antifoni, a posle svake himne održava se molitva – Et ex ea hora usque in luce dicuntur /h/ymni et psalmi responduntur, similiter et antiphonae: et cata singulos /h/ymnos fit oratio.« (24, 1) – Slično ukazuje i za samo nedeljno bogosluženje: »U zoru pošto je dan Gospodnji ide se u Veliku crkvu, koju je sagradio Konstantin, koja se nalazi na Golgoti iza Krsta i tamo biva sve po običaju za nedeljni dan.« (25, 1) – Basilije Veliki govori o utvrđenom i jednobraznom kultno-molitvenom običaju i bdenijama u svim crkvama Božijim: »... Kod nas narod susreće jutro kroz noć provedenu u molitvenom domu, u podvigu, u tuzi i skrušenosti, ispovedajući se Bogu. Ustavši /sa kolena/, započinje se pevanje psalama, i podelivši se na dva /hora/, pevaju naizmenično. /.../ Pevajući provode noć u molitvi, a na osvit dana, svi zajedno kao jednim ustima i jednim srcem, uznose Gospodu psalam ispovedanja, čineći pokajanje svako svojim rečima.« ('63. pismo Neokajsarejskim klericima') – Noćnim sabiranjima hrišćani su inače donekle narušavali drevni rimski 'Zakonik XII tablica', koji je zabranjivao svako noćno okupljanje u gradu (VIII, 26). Slavni Dolazak Isusa Hrista, koji je tokom noći vaskrsao, hrišćani su očekivali da će se desiti tokom noći: »Mi obavljamo noćna bdenija upravo zbog dolaska Kralja i Boga našeg.« (Laktantije: Divinae institutiones, VII, 19 ) – I Jovan Kasijan svedoči o nedeljnoj jutarnjoj službi hrišćana Istoka: »Neka vam bude poznato i do da tamo nedeljom do trpeze biva samo jedno sabranje na kome, zbog pričešća, sa velikom svečanošću i marljivošću prouznose psalme i molitve.« ('Monastirske ustanove', III, 11) – »Egipćani /.../ kada po običaju u određene dane ustaju pre pevanja petlova tada, okončavši noćne službe, produžavaju bdenije do svitanja da bi ih svetlost jutra zatekla u plamenu revnosti koja bi se potom nastavila na čitav nastupajući dan, ...« (Ibid., III, 5)
Za hranu hrišćana Takit Plinije kaže da je skromna i jednostavna, što odražava istinu. U to vreme hrišćanstvo je još uvek bilo kult privržen jednostavnoj biljnoj ishrani, kakvu je i Gospod zapovedio. Spisatelji tog vremena, i inače terminom innoxius, označavaju hranu bez mesa (Kiprijan: 'Poslanice', 61; Prudentije: Cathemerinon, III, 58; Jeronim: 'Poslanica Markelu', 43). Govoreći u 'Pedagogu' o večerama ljubavi i dostojanstvenoj ishrani bez mesa Klement Aleksandrijski naznačava: »Naš obed stoga treba biti prost i blagopriličan.« (II, 1)
U vreme Plinijevog dopisnog sagovornika imperatra Trajana postradao je jedan od Sedamdesetorice – Kriskent ('Timoteju', II, 4:10), te u Rimu, ranije pomenuti Ignatije Bogonosac, znameniti episkop iz Antiohije u Siriji: Jeronim ukazuje za ovog velikog mučenika: »Postradao je devete godine Trajanove, a njegovi ostaci počivaju na groblju u Antiohiji, izvan Dafnijskih vrata.« ('O znamenitim muževima', 16) – Postradao je i Simeon, episkop u Jerusalimu, Isusov rođak, sin Kleopin. Eusebije o tome piše: »Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope, Simeon, oklevetan od strane heretika i doveden pred sud. Mučen je nekoliko dana, i sve je zadivio svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista. Konsul je postavio pitanje kako to da starac od sto i dvadeset godina podnosi sve te muke. A onda zapovediše da bude raspet na krstu...» (‘Historija Crkve’, III, 32).

ŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻ
Tertulijan: »Mi, pak, ribice pratimo ribu našu – Isusa Hrista, rađamo se u vodi, čuvamo svoj život ostajući u vodi.« ('O krštenju', pogl. 1) Kad hrišćanin prestane da sledi Hrista, on pada u duhovnu smrt, slično kao kao što umire riba kad se izvuče iz vode. Klement Aleksandrijski u svome 'Pedagogu' (III, 11), ukazuje da Hristova riba – hrišćanin, ukoliko poseduje prsten, treba na njemu od gravure imati ponajpre goluba ili ribu, koja će ukazivati na vode krštenja i života. – Inače, grčki naziv za ribu, koji je i akronim: ichthýs – ąÇ¸ÍÂ, predstavlja notarikon od ispovednog sklopa Isoýs Christós Theoý Hyiós SMtr – Isus Hristos, Božiji Sin, Spasitelj.
____________________________________________________




U svom odgovoru Pliniju imperator Trajan donekle uzima u zaštitu hrišćanski svet pred anonimnim optužbama, koji će pravno postati slobodan tek 313. godine Mediolanskim ediktom cara Konstantina: »Moj dragi Sekunde, potpuno si pravilno postupio u istraživanju slučajeva onih lica koja su ti bilo do¬stavljena kao hrišćani. Jer nemoguće je da se dâ neko opšte pravilo i neki određeni oblik šta treba raditi. Ne treba ih goniti, ali ako budu prijavljeni i optuženi, onda ih treba kazniti; ali ako neko porekne da je hrišćanin, i ako to javno dokaže prinošenjem žrtava našim bogovima, neka je i bio sumnjiv u prošlosti, treba da zbog svog kajanja dobije oproštaj. Ali anonimne optužbe ne smeju da igraju nikakvu ulogu pri optužbi: jer one stvaraju najgori primer i nimalo ne odgovaraju duhu našeg vremena – Actum quem debuisti, mi Secunde, in excutiendis causis eorum, qui Christiani ad te delati fuerant, secutus es. Neque enim in universum aliquid, quod quasi certam formam habeat, constitui potest. Conquirendi non sunt; si deferantur et arguantur, puniendi sunt, ita tamen ut, qui negaverit se Christianum esse idque re ipsa manifestum fecerit, id est supplicando dis nostris, quamvis suspectus in praeteritum, veniam ex paenitentia impetret. Sine auctore vero propositi libelli in nullo crimine locum habere debent. Nam et pessimi exempli nec nostri saeculi est. Sollemne est mihi, domine, omnia de quibus dubito ad te referre.« (Ep. X. 97) Trajanov odgovor odiše nesuvislošću: s jedne strane preporučuje da hrišćane ne treba tražiti, a s druge strane naređuje da budu pogubljeni ukoliko se pronađu i ne odreknu se vere. Kasnije, u svojoj ‘Apologiji’, Tertulijan se osvrće na Trajanovo igranje sa pravdom, pa pita, ako sagledava hrišćane kao krivce, zašto se ne daje u potragu za njima, a ako već ne traga za njima, zašto ih onda ne proglasi nedužnima (II, 8)? Takva juridička Trajanova kolebljivost, o kojoj svedoči i Jovan Malala (‘Hronografija’, IX), ukazuje da je on u sebi nazirao da hrišćanski svet ne obeležava bezakonje koje zaslužuje gonjenje, a s druge strane pokazuje da je delovao pod pritiskom onih koji su u nadirućem hrišćanstvu videli opasnost za vlastito moćničko održanje i napredovanje. Justin Mučenik hrabro ukazuje imperatoru Hadrijanu da rimska vlast hrišćane goni nahuškana i razjarena Zlotvorom: »... Obuzeti nerazumnim strastima i pod uticajem zlih demona, kažnjavate upravo nas /pravednike/ bez imalo griže savesti i trezvenosti.« ('Apologija', I, 5) Minukijev Oktavije ukazuje da rimski gonitelji nisu ni pomislili da saslušaju hrišćanje, već su ih odmah obasuli teškim optužbama (Pogl. 28). Jednostavno, reč o Hristu, Tama nije dopuštala nigde da se čuje. Reke laži o hrišćanima su puštene da teku i da se šire, kako bi se sakrio sjaj njihovog svetog življenja, kako bi bili prezreni kao ‘beščasnici’, kako bi se onemogućilo da ih mnogi upoznaju u pravom svetlu, i krenu Putem Života. Gubljenjem sledbenika demoni bi gubili i snagu, i njihov upliv na čovečanstvo bi tako bio sve manji i manji, sve do konačnog svezivanja. Hrišćanski poziv za čist i pravedan život, ostvaren bio bi prevelika opasnost za Imperiju i Državu smrti; kada bi svi ljudi sveto živeli, sudovi i mnoge imperijalne službe pokazale bi se kao nepotrebne, a gubljenjem hijerarhije zemaljske moći i demoni bi bili ugroženi, demoni koji crpu energiju iz ljudskih sporova i nemira, grabežljivog uspinjanja po lestvici svetovne moći i slave.
Svetonije Trankvil (Gaius Suetonius Tranquillus) iz Rima, koji je živeo otprilike od 75. do 150. godine, bio je vitez, advokat, te sekretar (magister epistularum) cara Hadrijana. Gotovo u celini je sačuvano njegovo delo De Vita Caesarum, u kome sa dosta pikanterijskih detalja opisuje život 12 rimskih vladara, od Gaja Julija Kajsara do Domitijana. U tom spisu pominje i hrišćane i Hrista (Hresta), ne pokazujući da je iole ozbiljno upućen u hrišćansku doktrinu. Tako u 'Životu kajsara Klaudija' (Liber V), na početku II stoleća, Svetonije piše: »On /Klaudije/ isterao je iz Rima Judejce zato što su na nagovaranje Hresta /Chrestus/, stalno pravili nerede – Iudaeos impulsore Chresto assidue tumultuantis Roma expulit.« (25, 4) – Odmah se uočava doza Svetonijeve neupućenosti, jer je on smatrao da je Hrist/Hrest živeo u Rimu u vreme Nerona, te u ovim događanjima iz Klaudijevog doba nije striktno razlikovao judejsku veru od hrišćanske vere koja je dolazila iz Judeje. (On Hrista naziva Hrestom; u helenskom jeziku termin chrstos ima značenje ‘dobrostiv’). Sve ovo, opet pokazuje koliko su, makar i iskrivljene, u to vreme bile jake razne priče o Hristu Božijem! Jevrejska monoteistička vera je inače vrlo podozrivo i sa gnušanjem gledana u rimskoj idolopokloničkoj i mnogobožačkoj religiji. Tu mržnju dobro ilustruje žargon Petronija Arbitra, autora ‘Satirikona’, Neronovog dvorskog administratora, koji u jednom sačuvanom fragmentu, najavljujući progone Jevreja prema grčkim gradovima, iznosi: »Neka se Jevrejin moli, neka priziva svog svinjskog boga, neka slobodno uši svoga gospoda po nebu traži ...« Rimskoj vlasti jako je smetao i ondašnji jevrejski proselitski entuzijazam, na koji i Hrist ukazuje razotkrivajući licemerje vodećih jevrejskih sekti: »Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe.« ('Matej', 23:15) Imperator Septimije Sever godine 202. izdao je zakon kojim je zabranjivano, pod pretnjom smrtnom kaznom, prelazak u judaizam i hrišćanstvo.
Inače, o progonu hrišćana iz Rima na osnovu Klaudijevog dekreta iz 49. godine imamo zabelešku i u 'Delima Apostolskim' (18:2), gde se kaže da je Pavle u Korintu susreo »jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom ženom Priskidom nedavno bio došao iz Italije – zbog Klaudijeve naredbe da svi Judejci napuste Rim.« – A to nam pak kaže da je već posle samo nekoliko godina od Isusove smrti, na tlu Rima postojala jaka Crkva. Zar bi se ta Crkva okupila oko nekog 'mita' ili oko Imena od Snage?!
U 'Životu kajsara Nerona' (Liber VI) Svetonije potvrđuje da je sam Neron zapalio Rim pod izgovorom da mu »smeta rugoba starih zgrada te uske i vijugave ulice« (Prg. 38), te ukazuje na njegov rigidni i represivni nastup prema hrišćanima: »Za njegove vlade izrečeno je mnogo strogih kazni i zabranâ po starim propisima, a uvedeno je isto toliko novih. /.../ Smrtnim su kaznama bili pogođeni hrišćani, vrsta ljudi odanih novom i opasnom praznoverju – Afflicti suppliciis Christiani, genus hominum superstitionis nouae ac maleficae.« (Prg. 16, 2) – Za rimske bezbožnike hrišćanska vera u jednog i jedinog Boga Hrista bila je ‘sujeverje’ i ‘bezbožništvo’, i svo njihovo nastojanje u sledećim stolećima je bilo da ih prislile da se odreknu Hrista i priklone bogovima njihove imperije. Julijan Otpadnik u jednom svom pismu (zbirka Bidez, 79) upućenom nekom svešteniku, možda maloazijskom Teodoru, obrazlaže svoju rešenost da za paganskog sveštenika imenuje Pegasija, po činu hrišćanskog episkopa u Novom Iliju čije je srce naginjalo paganskim božanstvima, koji mu je onamo otvorio i pokazao Atenino svetilište: »... Pokazao mi je sve kipove odlično očuvane, i nije napravio ništa od onoga što bezbožnici u takvim prilikama obično čine: mislim na to što iscrtavaju znak onog Bezbožnika na čelu, ...«
Gaj Svetonije Trankvil, u 'Dvanaest rimskih careva', opisuje podrobnije ranije pomenuto Neronovo podmetanje požara: »Ali Neron nije poštedeo ni naroda ni bedema glav¬nog grada. Kada je neko u jednom opštem razgovoru citirao grčki stih: 'Kad umrem ja, nek zemlja s ognjem smeša se', reče on: 'Ne, nego još dok živim'. I upravo je tako uči¬nio. Pod izgovorom, naime da mu smeta rugoba starih zgrada te uske i vijugave ulice, zapalio je Rim, i to tako očito da su mnogi konsulari zatekli njegove sobare s kučinom i bakljom u svojim kućama, ali ih nisu dirnuli; neke su žit¬nice oko Zlatne palate, kojih je gradilište Neron žarko želeo dobiti, ratnim spravama srušene i zapaljene, jer su bile sagrađene od kamenog zida. Šest dana i sedam noći harala je ta nesreća. Narod se bio prisiljen skloniti u javne zgrade i grobnice. Tom su prilikom, osim golemog broja stambenih zgrada, izgorele kuće starih vojvoda, koje su još bile iskićene zarobljenim odorama neprijatelja, i hramovi bogova, koji su bili zavetovani i posvećeni od kraljeva i posle u vreme punskih ratova i galskih ratova, ukratko, sve što je ostalo iz starine vredno da se vidi i spomene. Taj je požar Neron gledao iz Mekenatove kule i, veseo zbog 'krasote plamenova', kako je govorio, pevao je pesmu o zauzeću Ilija u svom poznatom pozorišnom kosti¬mu. Pa da bi i iz te nesreće nagrabio što više koristi i plena, objavio je da će badava ukloniti mrtvace i ruševi¬ne, pa nikome nije dopustio da priđe do ostatka svoje imo¬vine. Dobrovoljnim prinosima, a još više prisilnim, go¬tovo je iscrpio provincije i imetak privatnika.« (Nero, 38)
Rim je, vidimo, i mačem i klevetničkom rečju, gonio i pokušavao zatreti 'bezbožnički' hrišćanski rod. I u samom rimskom narodu krojile su se izvitoperene i prezrive predstave o Hristovim sledbenicima. Iz tog reflektivnog ambijenta i Apulej u svom romanu 'Zlatni magarac' daje moralno vrlo negativnu sliku žene nekog mlinara, koju aluziono nalazimo kao hrišćanku: »Prezirala je i gazila bogove, i umesto propisane religije javno je i bezbožno govorila kako veruje u boga za koga je tvrdila da je jedan jedini.« (IX, 14) Da je se Rim držao autentične religioznosti donešene i pokazane preko velikih Božijih Svetitelja (Numa, Mitra), i hrišćanima ne bi, svakako, bio nikakav problem da se uklope u taj duhovno-socijalni ambijent.

* * *

Dalje, o progonu Gospoda Isusa Hrista, od ranih novozavetnih dokumentarista, svedoči i najveći jevrejski historik – Josip Flavije, rođen. 37. godine nove ere, koji je stekao i rimsko obrazovanje, te Vespasijana i Tita imao kao svoje dobrotvore. Flavije pominje kako Isusovog brata Jakova Pravednika (Starine, XX, 9, 1), tako i Isusovog rođaka i najavljivača Jovana Krstitelja (XVII, 5, 2) Tako za Jakova Pravednika, njegovu osudu od strane prvosveštenika Hanana, kaže: »... Skupi /Hanan/ Sanhedrion u sudsko veće i naredi da se pojavi pred njim brat Isusa, koji se zove Hristos, a njegovo ime je bilo Jakov, i neke druge ...« – A samom Isusu iznosi i prenosi: »“w˝µÄ±ą ´r ş±Äp ÄżćÄż˝ Äx˝ ÇÁy˝ż˝ 8·Ăżć ÿ